Piše: Prof. dr Slobodan Antonić za portal "Život Crkve"
„Zar vas nisu učili da popovima nije mesto u školama?“, pita se Dinko Gruhonjić – ali je valjda zato ideolozima autošovinizma, poput njega, mesto na srpskim fakultetima?
„Veronauka je u obrazovnom sistemu nedopustiva, narušava temelje sekularne države“, upozorava Slobodan Sadžakov.
„Kako znate i umete sprečite veronauku u školama! Dete koje izložiš veronauci, progutaće svakakvu glupost – veronauka je nešto najsuprotnije nauci i obrazovanju“, savetuje Daško Milinović.
„Crkva gura veronauku umesto nauke, a vrline umesto plodova sa drveta saznanja“, užasnut je Aleksej Kišjuhas, pogotovo što je s „uvođenjem veronauke u laičke škole 2001. godine“, u Srbiji došlo do „galopirajuće klerikalizacije”.
„Pustiti popove u škole zarad obrazovanja je kao pustiti pacove u dečju sobu zarad ekologije – to je nedopustiva nehigijena“, slikovit je Nenad Čanak.
Protiv veronauke u školama protestovali su i Bojana Vatić i Biljana Srbljanović, a prisustvo Crkve u školi se toliko prenaduvava da se tvrdi kako se „od škole, nažalost, više i ne očekuje neko drugo znanje, osim onog koje je prilagođeno mitovima, biblijskim predstavama i crkvenom katehizisu“ (Saša Ilić), te da je, „nakon decenija skaradne klerikalizacije društva, vreme da se zapitamo – hoćemo li školu ili crkvu?“ (Kišjuhas).
Navodno se Crkva „nametnula kao ključni arbitar u formiranju školskih kurikuluma“ (!?), ali „nauka neće bez borbe predati obrazovanje u ruke crkve – borba očigledno predstoji“ (Biljana Stojković). SPC se čak optužuje da „uređuje školski program“, „pa su tako izbačeni delovi udžbenika biologije na zahtev crnomantijaša“ (Tomislav Marković) – što je presna laž (kao neposredni svedok i učesnik pisao sam o tome).
Pošto, kako veli Aleksej Kišjuhas u članku „Škola ili crkva?“, „srpski patrijarh briše ili piše školske udžbenike, a njegov vrač mlati kandilom, kolačem i svetom vodicom po osnovnim školama na Svetog Savu“, kao jedini lek vidi se Volterova javka: „Uništite bestidnicu! (Écrasez l'infâme)“.
Uz veronauku, ono što posebno smeta našoj autokolonijalnoj eliti je i verska sastojnica proslave Sv. Save u školama. Tako je, recimo, s oduševljenjem dočekana zabrana da sveštenik činodejstvuje na školskoj slavi Svetog Save u Sečnju.
„Pozdravljamo hrabost i podržavamo odluku direktorke (osnovne škole 'Aleksa Šantić' iz Sečnja – S. A.) Olivere Marjanović (...) da sačuva svetovni karakter obrazovanja pred puzećom klerikalizacijom obrazovnog sistema“ (?!), oduševljeno je aplaudirala parlamentarna stranka „Ne davimo Beograd“.
„Skandal u BG školi: Bizarni video poziva osnovce da 'izaberu carstvo nebesko'“, bio je naslov na portalu Nova.rs, kojim se ismevao i diskreditovao jedan vizuelno prelepi animirani film o putu Sv. Save – a taj put i jeste odabir Carstva nebeskog. Uostalom, nije li upravo izbor Carstva nebeskog naša Zavetna misao, kao temelj srpskog identiteta? Jedan kritičar ove bizarne kvalifikacije (da je u pitanju „bizarni video“) vrlo lepo primećuje: '
„'Bizarni' poziv na Nebesku Srbiju postaje nepravedan jer suštinski čoveka udaljava od 'efikasnosti' oličene u petropanovskoj 'zemaljskoj Srbiji'. (…) Od totalitarnog uma u potpunosti podređenog strukutralnom determinizmu, nikada se nije ni moglo očekivati razumevanje autonomije delovanja koja je u odnosu na ono što se nameće kao jedini obrazac iščekivanog 'progresa' nužno takva: 'bizarna', odbačena, prezrena, 'nenormalna'. Ako kao meru uzmemo tehnički svet koji grca pod igom algoritma, sloboda i ne može biti drugačija. Elil je to odlično primetio konstatujući da 'Hrišćani nikada nije ni trebalo da budu normalni. Mi smo uvek bili sveti izgrednici'“.
Pošto je utvrđeno da omladina najveće poverenje ima u vojsku (2,88) i crkvu (2,72) – pri čemu je crkva za pet godina značajno popravila svoj ugled kod mladih (sa 2,1/2017, na 2,72/2022), na inicijativu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, a uz podršku Građanskog demokratskog foruma i Saveza antifašista Srbije, upućen je apel da se „ukine veronauka u državnim školama“.
Tu je rečeno da SPC „kao izrazito netolerantna, grubo antidemokratska i ekstremno isključiva ne može i ne sme da vaspitava našu decu“. Apel su potpisali brojni pripadnici kompradorske inteligencije (spisak ovde), poznati po svom ekstremnom anti-SPC stavu.
Izabela Kisić, iz Helsinškog odbora, objasnila je „da se Srbija približava teokratiji (?!) i da apel da se ukine veronauka u školama nije apel protiv crkve, vere i vernika već za sekularnost“, budući da su „mladi najugroženiji“. „Oni često izgovaraju ono što im kler i veroučitelji sugerišu“, „protiv su abortusa, veoma loše govore protiv LGBT zajednice“, a i „plaše se da izgovore da su ateisti“.
Komentarišući ovaj apel, Đorđe Vukadinović je sasvim tačno uočio da „meta peticije Helsinškog odbora za ljudska prava za ukidanje verske nastave u Srbiji, uopšte nije veronauka – reč je o strahu od snage SPC, njenog ugleda i autoriteta u narodu. Taj ugled je meta, autoritet SPC je meta, položaj crkve u društvu je meta centara moći sa Zapada“.
Kakogod, izbacivanje veronauke iz srpskih škola traži se bilo iz čistog neprijateljstva prema SPC, bilo iz manje agresivnog razloga, koji otprilike glasi: veronauci je mesto u crkvi. Ali, ako je verskoj nastavi mesto samo u crkvi, onda je po istoj logici i nastavi geografije mesto samo u planinarskom domu, nastavi istorije samo u muzeju, a nastavi književnosti samo u biblioteci.
Ne, veronauka je sastavni deo modernog obrazovanja, i nije bila prisutna u srpskim školama iz političkih razloga samo u jednom periodu – kada je vlast vodila izrazito antiteističklu i anticrkvenu propagandu.
U današnjoj Evropi pak veronauka je obavezan predmet u Nemačkoj (katolička i protestantska, s alternativom etike), u Grčkoj (primarno pravoslavna), u Austriji, Mađarskoj, Belgiji i Litvaniji (etika kao alternativa), kao i u Irskoj i Holandiji (gde oko 70% prosvete čine verske škole). Kao izborni predmet veronauka se sluša u Španiji (katolička), Poljskoj (ocena ulazi u prosek), Hrvatskoj, Italiji, Rumuniji i u delovima Švajcarske (ovde).
Pa ako ove zemlje do sada nisu postaje teokratije, svakako neće ni Srbija.
Kad Kišjuhas s visine izbacuje: „Nemojte se moliti u našim školama – a mi nećemo misliti u vašim crkvama“, to ima za cilj prvenstveno da ponizi ne samo veroučitelje i sveštenike, nego i sve vernike – predstavljajući ih kao nemisleća, nemušta, te suštinski neljudska (dehumanizovana) bića.
Ovo nipodaštavanje, koje je tek slabo sakrivena mržnja, prema većini svojih pravoslavnih sugrađana, možda ne bi bila baš toliko izražena da se i kolega Kišjuhas kao mladić više bavio veronaukom, a manje sado-mazo pornografijom – sudeći po njegovoj znamenitoj javci iz teksta: „Zašto ljudi uživaju u bičevanju“:
„Svoj prvi jahaći bič sam kupio u Hamburgu 2006. godine. Kvalitetan i nejeftin, dijalektički istovremeno krut i savitljiv, sa tananim i oštrim komadićem kože na vrhu. (...) Bičevanje je osmišljeno da proizvede suze, ali u njih se ubrajaju i suze radosnice. Koje kaplju niz butinu. Ono uvažava, pregovara i pažljivo sluša mišljenje svojih pristojnih i tolerantnih građana, kao utopija i revolucija u isto vreme“.
Pa da onda izbacimo veronauku i ubacimo bičevanje u srpske škole – kako bi naša atlantistička elita konačno bila zadovoljna…
Izvor: zivotcrkve.rs
