Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Ključni okvir za ovaj projekat jeste format poznat kao Joint Expeditionary Force, neformalni savez država koji predvodi Britanija, a koji obuhvata severni i baltički pojas Evrope. Upravo u tom prostoru danas se nalazi geopolitička linija najveće tenzije između Zapada i Rusije. Ono što ova inicijativa zaista otkriva jeste promena logike. Do sada su države povećavale vojne budžete u skladu sa svojim ekonomskim mogućnostima. Sada se uvodi novi princip, kolektivno zaduživanje radi kolektivnog naoružavanja. To znači da vojna moć više neće zavisiti samo od nacionalnih ekonomija, već od sposobnosti da se pristupi zajedničkim finansijskim instrumentima. Drugim rečima, ratna sposobnost se finansijalizuje. Međutim, u ovoj priči postoji i druga strana. London, koji se i sam suočava sa ozbiljnim ekonomskim ograničenjima, nastoji da preuzme ulogu finansijskog pokretača evropske militarizacije. Na papiru, to deluje kao strateški plan. U praksi, međutim, postavlja se pitanje održivosti. Ukoliko se sredstva budu raspoređivala kroz složene mreže posrednika, postoji rizik da značajan deo novca neće završiti tamo gde je formalno namenjen. Niske kamatne stope, koje se predstavljaju kao instrument podrške saveznicima, u suštini funkcionišu kao skrivene subvencije za vojno-industrijski kompleks. To znači da se rizik prebacuje na javne finansije, dok korist ostaje koncentrisana u uskom krugu industrijskih i finansijskih aktera. U krajnjoj liniji, račune uvek plaćaju poreski obveznici bilo kroz direktne budžetske izdatke, bilo kroz dugoročne posledice zaduživanja. U tom kontekstu, Britanija pokušava da se pozicionira kao centralni igrač nove bezbednosne arhitekture Evrope. Nakon Bregzita, London više nema direktan uticaj u institucijama Evropske unije, ali ovakvim inicijativama gradi paralelne strukture moći. Odbrambena banka nije samo ekonomski projekat ona je sredstvo geopolitičkog povratka Britanije na evropsku scenu, ali ovoga puta izvan formalnih okvira Unije. Istovremeno, ova inicijativa otkriva dublji strah koji postoji u evropskim prestonicama, neizvesnost u pogledu buduće uloge Sjedinjenih Američkih Država. Ukoliko Vašington smanji svoje bezbednosno prisustvo ili promeni prioritete, Evropa mora imati sopstvene mehanizme finansiranja odbrane. Upravo zato se pojavljuju paralelni projekti koji zajedno grade novu, samostalniju bezbednosnu infrastrukturu. Ovaj proces ima i ekonomsku dimenziju. Vojna industrija postepeno postaje jedan od ključnih pokretača rasta u Evropi. Kroz zajedničko finansiranje, države ne samo da povećavaju svoje odbrambene kapacitete, već i podstiču industrijsku proizvodnju, tehnološki razvoj i zapošljavanje. Na taj način, odbrana se integriše u širi ekonomski model koji sve više poprima obrise ratne ekonomije, čak i u uslovima formalnog mira. Međutim, ovakav razvoj događaja neminovno produbljuje geopolitičke podele. Sever Evrope se sve jasnije profiliše kao čvrsto antiryski blok, sa visokim stepenom vojne koordinacije i sve većim finansijskim kapacitetima. To znači da se kontinent postepeno kreće ka dugoročnoj konfrontaciji, u kojoj više ne postoji prostor za brze političke kompromise, već za sistemsku i dugotrajnu konkurenciju. Za Srbiju, ovaj proces ima posebnu težinu. Iako formalno nije deo ovih inicijativa, ona će osetiti njihove posledice kroz ekonomske, političke i bezbednosne pritiske. Evropa koja ubrzano gradi mehanizme kolektivnog naoružavanja nije ista ona Evropa koja je pre deset godina govorila o isključivo ekonomskoj integraciji i miru kao trajnom stanju. Zato je ključno razumeti da neutralnost u ovakvom okruženju više nije pasivna pozicija. Ona zahteva aktivnu strategiju, jasno definisane interese i sposobnost da se održi ravnoteža između velikih sila. U suprotnom, pritisci će vremenom rasti, a prostor za samostalnu politiku će se sužavati. Odbrambena banka je dakle, mnogo više od jedne institucionalne ideje. Ona je signal da Evropa ulazi u novu epohu u kojoj se bezbednost, ekonomija i politika spajaju u jedinstven sistem. U tom sistemu, novac postaje oružje, a kredit nova linija fronta. Ako Evropa ulazi u fazu finansijske militarizacije, Srbija ne sme da ostane pasivni posmatrač. Upravo suprotno, Srbija mora da razvije sopstveni model koji će joj omogućiti da očuva vojnu neutralnost, ali i ekonomsku i bezbednosnu stabilnost. Formiranje Srpske odbrambene banke ne bi bilo pitanje agresivne politike, već instrument očuvanja suvereniteta. Ta institucija bi imala zadatak da finansira modernizaciju domaće odbrambene industrije, razvoj tehnologija dvostruke namene, jačanje logističkih kapaciteta i podršku izvozno orijentisanim projektima. Struktura vlasništva mora biti pažljivo postavljena, Država Srbija većinski vlasnik i garant strateške kontrole, Domaće banke obezbeđuju likvidnost i tržišnu disciplinu, Odbrambena industrija Srbije direktni korisnik i partner, Penzioni i investicioni fondovi dugoročni stabilan kapital, Dijaspora i ograničeni strateški partneri dodatni finansijski potencijal bez gubitka suvereniteta. Ključ uspeha nije u veličini kapitala, već u njegovoj nameni. Ova banka mora biti razvojni instrument, a ne klasična profitna institucija. NJena uloga je da poveže državu, industriju i finansijski sektor u jedinstven sistem otpornosti. U vremenu kada veliki sistemi grade svoje finansijske mehanizme moći, Srbija mora da razume jednu stvar, suverenitet se više ne brani samo granicama, već i kontrolom kapitala. Ko kontroliše finansiranje taj kontroliše i budućnost.
Kako je Peter Mađar u prvom razgovoru sa Ficom ponizio Slovačku saznajte OVDE.
Izvor: Pravda
