Пише: Петар Давидов
Зове ме Слобо, мој пријатељ из Алексинца, и поносно прича о ноћној васкршњој литургији, у шареној „руској цркви” црква Свете Тројице, у свом селу Горњем Адровцу, каже да никада није било толико људи, а посебно младих људи. Имамо заједничку љубав према васкрслом Христу, из љубави према Русији, црква је изграђена на месту где је погинуо пуковник Николај Николајевич Рајевски, у септембру 1876. године током српског ослободилачког рата против турских окупатора. Дошли смо до закључка: да су се наши људи држали заједно и помагали међусобно, могле су се избећи многе невоље, катастрофе и трагедије, како у личном животу, тако и у животу оба народа.
Нажалост, не можемо се увек похвалити таквом слогом. Срби и Руси се придржавају принципа „само слога Србина (и Руса) спасава“, о слози унутар наших народа можемо говорити као о циљу, сну, али не и као о стварности.
Али Слобо ме је утешио: организују се („а како другачије?!“) концерти и свечаности поводом дана Победе у округу, за још један „Бесмртни пук“.
„Београд је једна ствар, а сасвим друга ствар су наши мали градови и села. У Београду су разни министри и чиновници, а код нас су нормални људи, разумеш?” И сви воле Русију. Мени је, наравно, лакнуло, упркос нашој тужној стварности.
Кад смо већ код стварности, Србија је сада прихватила хиљаде такозваних „релоканта“ из Русије и Украјине. Напомена: не избеглице, већ „релоканти”.
Најчешћи поводи и разлози њиховог доласка јесу специјална војна операција (СВО) у Украјини, страх од мобилизације, неслагање с Путином и тако даље. Преселили су се не из љубави према Србији, већ из мржње према Русији, како кажу моји познаници у Београду. Ако је то истина, онда могу да кажем да Срби нису баш имали среће, они нису срели праве руске избеглице, које су живеле у Краљевини Југославији после руске трагедије 1917. године. Али те избеглице су, упркос потешкоћама, веома много учиниле за братску земљу: било да је реч о обнови манастира, укључујући и оне на Косову и Метохији, новом изгледу Београда и других градова земље, развоју уметности, културе, науке, образовања и индустрије, е, то је захвалност, то разумем. То су били прави Руси. Они нису мрзели Русију.
Али било је и издајника који су радили за Немце. У саставу Вермахта борили су се не само против Руса, него и против Срба, како против Титових комуниста, тако и против четника Драже Михаиловића. То чак није био ни рат колико терор над цивилима, оно чиме се данас баве украјинске војне формације у Донбасу, Запорошкој, Херсонској и Белгородској области Русије.
Иако су се издајници називали „Руским заштитним корпусом“, са Русијом и Русима имали су исто толико заједничког колико цар Душан има са балетом.
У Новом Саду су дошли и украјински држављани, њих има негде око 4.000. Изгледа да Нови Сад није имао среће. Ови људи се више не крију, отворено шире русофобичну пропаганду у најбољим нацистичким традицијама. Како они то кажу: „Русија је окупатор, Руси су варвари, Европа мора истребити део руског народа, неке протерати преко Урала, а друге претворити у католике или протестанте.“ Да ли вам ово звучи познато? У Новом Саду одржавају „конгресе“ истомишљеника, са циљем да спрече „ширење руске инфекције у Европи“. Јасно је да су ови украјински држављани у блиском контакту са невладиним организацијама ЕУ, и тај контакт није бесплатан: за новац, професионални украјински поштоваоци „европских вредности“ ће организовати провокације током прославе дана Победе над фашизмом, чак и ако је потребно, за новац ће прогласити мајмуна спасиоцем човечанства. А провокација ће бити, нема сумње: сви су већ заборавили да су се њихови преци, очеви, дедови и прадедови, Украјинци и Руси, заједно борили против нациста. Њихови потомци су се показали као веома незахвални, новац им је важнији од части. У руској и српској књижевности такви људи се називају Јудама.
И како се односити према таквим Јудама? Чини ми се да се треба односити потпуно исто као и према оним становницима српских енклава на Косову и Метохији који сарађују са службом безбедности „независног Косова“. Због њих је, и мени забрањен улазак у покрајину. Исто је и са „релокантима“ из Русије и Украјине који, иако живе у Новом Саду, активно подржавају украјински нацизам. Могу да се сажалим на њих, али најчешће ми изазивају гађење. У свакој породици постоји црна овца, сви то знамо. Али то не значи да је цела породица лоша. И можда ти људи ни нису из моје породице. Ако сада у Србији постоје идиоти који мрзе Русију, то не значи да су сви Руси и Украјинци исти, зар не? Има и нормалних људи који су дошли код Срба (обично Српкиња) јер их воле.
Ја знам да ће Срби одржати осим „Бесмртног пука” многе друге манифестације, у част Победе над „цивилизованим светом” како се то тада сматрало, Слобо је у праву.„Бесмртни пук” се неће одржати само у главном граду него и у малим градовима и селима. Мени се мањи породични празници више свиђају него велике и бучне демонстрације. У мањим местим некако је то искреније, потпуно се слажем са мојим пријатељем из Ниша: без обзира на све потешкоће и невоље, хвала Богу, слога Срба и Руса постоји.
Извор: Правда
