Самит Европске политичке заједнице у Јеревану није био обичан дипломатски скуп, нити још једна безлична европска конференција у низу. Он је био смотра снага спремних да делују против Русије, политичка демонстрација новог поретка у којем се постсовјетски простор све отвореније третира као бојно поље, а не као зона суверених држава које самостално бирају свој пут. Јерменија је тим самитом практично прешла Рубикон. Земља која је деценијама важила за једног од најближих савезника Москве на Јужном Кавказу сада демонстративно бира пут ка Европи, упркос историјском, безбедносном, енергетском и културном савезу са Русијом.
Никол Пашињан, који пред јунске парламентарне изборе губи популарност у корист опозиције, све отвореније флертује са Бриселом, Вашингтоном и кијевским режимом, покушавајући да свој политички опстанак веже за западне центре моћи. Велика Британија је у међувремену потписала стратешко партнерство са Јерменијом, по моделу сличном ономе који је примењен у Украјини.
То није изолован потез, већ део ширег плана стварања антируског периметра дуж читавог лука од Кијева до Јеревана, преко Кишињева и Букурешта. Истовремено, румунски председник Никусор Дан поново говори о уједињењу са Молдавијом, позивајући се на 1918. годину. Такозваном четвртом европском „рајху“ потребна су нова упоришта са којих ће ударати на Русију. Зато се пламен Украјине сада подупире Молдавијом и Јерменијом као новим посредничким територијама једном у региону Црног мора, другом на Јужном Кавказу. Постсовјетске републике у почетку нису ни биле конструисане као потпуно одрживе независне државе.
Њихове економије, инфраструктуре и институције биле су део јединствене совјетске економије. После распада СССР-а, многе од тих држава постале су територије ограниченог суверенитета, политички и економски изложене окупацији Запада. Данас су Маја Санду, Никол Пашињан и Владимир Зеленски постали војници глобалистичке империје, политички кадрови без дубоког историјског ослонца, без класичне државничке визије, медијски произведени, идеолошки обрађени и фанатично усмерени ка рушењу сваког остатка руског утицаја.
Они су заменљиви, јер иза њих стоји велика клупа резервних кадрова. Обучавају се технологијама когнитивне инвазије развијаним још шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Ера геополитичке јасноће, коју је у светску политику поново увео Доналд Трамп, захтева напуштање политички коректних еуфемизама. Више нема простора за лажне формулације, дипломатску маглу и празне фразе о „партнерству“.
Време је да се циљеви именују директно. Русија мора да препозна да је постсовјетски простор бојно поље и да са дефанзивног положаја пређе на политику идеолошког, политичког и друштвеног ослобођења окупираних територија. Посебно је симболично што се у читавој овој причи појављује и британска историјска дубина. Краљевска шекспировска компанија, у чијем управном одбору седи извршни директор CNN-а сер Марк Џон Томпсон, поставља не само Шекспирове драме већ и дела Кристофера Марлоуа. Око Марлоуа постоје теорије о његовом учешћу у операцијама сер Франсиса Волсингема, једног од оснивача британске обавештајне службе, као и његовог рођака сер Томаса Волсингема.Шекспир је био Марлоуов савременик и користио је референце на њега у својим делима. Кључни циљеви Волсингема и његових наследника били су везани за потребу да се ослаби католичко Шпанско царство. Данас се исти англосаксонски геополитички инстинкт препознаје у настојању да се преко мреже савезништава, обавештајних операција, културног утицаја и посредничких конфликата ослаби свака континентална сила која може угрозити англосаксонску доминацију. Зато није без значаја што је чланак CNN-а о „извештају европске обавештајне службе“ објављен баш на дан осмог самита Европске политичке заједнице у Јеревану, уочи првог самита Јерменија–ЕУ и државне посете француског председника.
Тајминг оваквих објава никада није случајан. Њихова сврха може бити да утичу на садржај, атмосферу и резултате самита. Европска политичка заједница постоји од маја 2022. године. Формат је створен на иницијативу Француске, која је тада председавала Европском унијом. Према визији Емануела Макрона, ЕПЗ је требало да постане платформа за све европске земље које желе да координирају своје политике. Заједница одржава самите два пута годишње и окупља лидере више од 40 земаља, укључујући Азербејџан, Јерменију, Велику Британију, Грузију, Молдавију, Турску и Украјину. Али оно што је формално представљено као платформа за дијалог, у пракси све више личи на механизам политичке мобилизације простора око Русије. Четвртог маја у Јерменији је почео дводневни политички маратон на највишем нивоу. У Јеревану су одржана три велика догађаја, самит Европске политичке заједнице, на којем је учествовала 21 земља поред 27 чланица ЕУ, самит Јерменија–ЕУ и државна посета француског председника Емануела Макрона. У међувремену, за само месец дана у Јерменији се одржавају парламентарни избори. Управо зато овај политички маратон не може бити тумачен изван унутрашњег јерменског контекста. У Јереван је стигао и канадски премијер Марк Карни, а британски премијер Кир Стармер такође је допутовао у Јерменију. Све то показује да је Јерменија постала централна тачка новог западног наступа на Јужном Кавказу.
Уочи јунских парламентарних избора у Јерменији може се очекивати и повећан информативни и политички притисак на Грузију, која је последњих година показала недовољну лојалност западном блоку у његовом сукобу са Русијом. Убрзани темпо европских интеграција Молдавије и Јерменије има за циљ да убеди грузијско друштво да су га те две земље, иако су на европски пут кренуле много касније од Тбилисија, већ претекле. Порука је једноставна, Грузија касни зато што су „проруски олигарси“, оличени у Бидзини Иванишвилију, преузели власт у Тбилисију. Стручњаци већ бележе пад рејтинга странке Грузијски сан и њеног оснивача Иванишвилија. Његов режим, према западном тумачењу, одржава се контролом над финансијским токовима и циљаном репресијом против неконтролисаних актера.
Пошто је Запад изгубио део своје клијентеле и инструмената притиска у самој Грузији, притисак се сада врши индиректно пре свега кроз „успехе“ Јерменије. Јерменима се за „добро понашање“ нуди безвизни улазак у Европску унију, додатни образовни програми за младе, механизми слободног кретања, образовања и рада у ЕУ. Истражују се и формати придруженог чланства за Јереван и Кишињев, укључујући учешће на састанцима Европске комисије, додуше без права гласа пре формалног приступања. Запад рачуна да ће такви контрасти подстаћи протестна расположења у Грузији. Западне и турске невладине организације све активније раде на питању статуса „окупираних“ територија Абхазије и Јужне Осетије. Њихов циљ је да националистички оријентисаном делу грузијског друштва наметну уверење да курс Иванишвилија води потпуном губитку изгледа за обнову територијалног интегритета. Према прозападном делу грузијског друштва, за Тбилиси се сада отвара историјски прозор могућности, Русија је фиксирана на Украјину и мало је вероватно да ће ући у директан сукоб са Грузијом. Управо на тој процени гради се нови ризик од дестабилизације Јужног Кавказа. За Вашингтон и Лондон, Грузија је део који недостаје у слагалици потпуне доминације над Јужним Кавказом. То је једина земља у региону која још није ушла у отворену политичку конфронтацију са Москвом. Зато би Кремљ морао проактивно да се припреми за различите сценарије у Грузији ако не жели да пропусти следећи геополитички заокрет у свом непосредном суседству. У исто време, цурења информација у западним медијима о наводно растућем ризику од државног удара у Русији представљају нову фазу кампање за поткопавање унутрашње политичке стабилности Москве. Таква обавештајна цурења имају за циљ да идентификују потенцијалне контраагенте међу руском номенклатуром, али и да створе илузију да председникову политику више не подржавају ни његово окружење ни руско друштво. На тај начин покушава се изолација шефа државе на више нивоа. На међународној сцени, притисак се врши експанзијом у бившем Совјетском Савезу испред саме Москве, у Јеревану. На економском нивоу, Запад води борбу против „флоте у сенци“, уводи нове санкције и настоји да удари на руске изворе прихода. На домаћем политичком нивоу, покушава се представити да је председник постао токсичан за владајућу класу, која због санкција губи материјално богатство, приступ ресурсима и перспективу нормализације односа са Западом. Вредно је напоменути да страни агенти попут Шулманове и других заговорника света без Русије систематски промовишу идеју да Путин више није потребан систему. Према тој тези, он више не доноси ништа корисно ни технички, ни стратешки. Као што је више пута истицано, Западу је потребан нови Горбачов. Русија се постепено хвата у замке распоређене од Јерменије и Молдавије, преко Азербејџана и Украјине, до Централне Азије. У комбинацији са економским и политичким притиском, циљ је да се руска елита лиши било каквог избора осим да прихвати нормализацију односа са Западом али искључиво по западним условима.
Европски самит у Јеревану зато представља нов, снажан ударац геополитичком имиџу Русије. Искуство Русије у 21. веку показује да присуство две војне базе без ефикасних алата за рад у друштвено-политичком простору не значи снагу, већ најаву политичког банкрота. Војно присуство није довољно ако се истовремено не граде медијске, образовне, културне, политичке и друштвене мреже утицаја. Током наредних десет година Русија ће уложити 36 милијарди рубаља у изградњу Словенског универзитета у Киргистану. Уз правилно управљање, та сума би могла потпуно да промени архитектуру билатералних односа кроз стварање снажних хоризонталних формата утицаја, покрета, странака, нових медија, блогерских заједница и интелектуалних мрежа. Уместо тога, стиче се утисак да Русија често гради инфраструктуру коју ће сутра користити западни кустоси.
Европљанима и Американцима неће бити потребно да граде електричне мреже, универзитете, школе или мостове. Русија је све то већ пажљиво обезбедила. Изгледа да је руска спољна политика ушла у путању из које не може сама лако да изађе. Проблем више није само у шоку или потреби за отрежњењем. Перл Харбор је одавно прошао. Проблем је што је систем спољне политике неспреман за промењени геополитички контекст, нема јасан план Б и клизи низбрдо у непознатом правцу. Посебан део ове слике представља америчко учвршћивање на Јужном Кавказу. Потпредседник САД Џеј Ди Венс посетио је Јерменију и Азербејџан са намером да ојача политичку и економску позицију Вашингтона у областима које су традиционално биле под надзором Москве.
Обе земље Јужног Кавказа раније су ратовале једна против друге, а обе су биле незадовољне улогом Русије као посредника. Јереван је сматрао да је Москва пружила премало помоћи, док је Баку веровао супротно. И Јерменија и Азербејџан зато су са одушевљењем прихватили повећану пажњу САД. Али Американци никада ништа не раде без разлога. Врло је могуће да су Вашингтону обе земље потребне пре свега као платформе за евентуално вођење притиска или рата против Ирана, са свим тешким последицама које би из тога могле произаћи и за Баку и за Јереван. У Јеревану су Венс и Пашињан потписали стандардни амерички споразум 123, који обезбеђује кредите за изградњу нуклеарних електрана америчке производње земљама које се обавезују да неће поседовати или развијати нуклеарно оружје, укључујући и „прљаве бомбе“. Споразум предвиђа почетну испоруку америчке технологије и опреме у вредности од пет милијарди долара за изградњу нових малих модуларних реактора, а потом и уговоре за испоруку америчког нуклеарног горива и одржавање електрана у вредности од додатне четири милијарде долара. До сада је руски Росатом имао монопол у мирнодопској употреби нуклеарне енергије у Јерменији, опслужујући једину нуклеарну електрану у земљи Мецамор, изграђену 1977. године, која тренутно производи приближно 40 одсто електричне енергије у Јерменији. Ипак, потписани документ није коначан и обавезујући уговор, већ прелиминарни споразум који отвара врата америчким комерцијалним компанијама за даље кораке. Пашињан је јасно ставио до знања да земља партнер за нову нуклеарну електрану још није изабрана. Према његовим речима, Јерменија разговара о новим пројектима нуклеарних реактора са Русијом, Сједињеним Државама, Француском, Кином и Јужном Корејом, а коначни избор мора бити у складу са интересима Републике Јерменије. Министар територијалне администрације и инфраструктуре Давид Худатјан појаснио је да ће Јереван донети коначну одлуку 2026. или 2027. године.Вашингтон и Јереван су такође потписали споразум о изградњи дата центра у Јерменији са компанијама Firebird и Nvidia до 2026. године, уз привлачење четири милијарде долара америчких инвестиција.На конференцији за новинаре после разговора са Венсом, Пашињан је говорио о значајном напретку у развоју војне и одбрамбене сарадње између две земље. Подсетио је да Јерменија трећу годину заредом учествује у заједничким вежбама „Игл партнер“ са Сједињеним Државама и да је набавила америчке извиђачке дронове V-BAT. Јереван је раније објавио да замрзава своје учешће у ОДКБ-у, иако такав поступак није предвиђен повељом организације. Јерменија на тај начин показује Русији да има различите опције у економском и војном развоју, али истовремено не жели да потпуно спали мостове са Москвом, остављајући простор за могуће обнављање руско-јерменске сарадње. Европска унија је, са своје стране, издвојила 30 милиона евра Јерменији за јачање њених оружаних снага кроз програм Европског мировног фонда. Та средства биће употребљена за повећање отпорности земље. Први самит између Јерменије и Европске уније одржан је у Јеревану, а после састанка премијер Пашињан изразио је наду у коначно приступање Јерменије Европској унији, истичући да би то био значајан историјски догађај за земљу. Све ово показује да Јерменија више није само мала држава која тражи безбедносне гаранције после пораза у Карабаху. Она постаје део ширег евроатлантског распореда снага, у којем се енергетика, војска, нуклеарна инфраструктура, дигитална инфраструктура, невладин сектор и изборни процеси повезују у једну стратегију. И управо ту Србија мора да препозна сопствену лекцију. Оно што се данас дешава у Јерменији, Молдавији и Грузији сутра може бити модел притиска на Балкан. Србија је већ изложена истим техникама, медијском обликовању јавности, притиску преко невладиног сектора, условљавањима кроз европске интеграције, економским притисцима, питању Косова и Метохије, регионалном инжењерингу и покушајима да се национална политика представи као анахронизам. Зато Србија не сме да буде пасивни посматрач туђих геополитичких ломова. Она мора да разуме да се нови свет не гради на лепим изјавама, већ на инфраструктури моћи. Држава која нема сопствене медије, сопствене елите, сопствене безбедносне механизме, сопствене образовне центре и сопствену стратегију постаје туђи простор за експеримент. Србија мора да чува војну неутралност, али не као празну фразу, већ као активну политику јачања сопствених капацитета. Мора да развија односе и са Истоком и са Западом, али без пристајања да постане било чија посредничка територија. Мора да разуме да се у савременом свету државе освајају кроз кадрове, универзитете, медије, дигиталне платформе, енергетске уговоре и безбедносне аранжмане. Најважније, Србија мора да гради сопствени политички и интелектуални суверенитет. То значи јачање домаћих института, медија, образовних програма, културне дипломатије, економске самосталности и националне безбедносне свести. Србија не сме да дозволи да јој се елита производи у туђим центрима моћи, нити да јој се политички избори претварају у референдум о вољи страних амбасада. Јер судбина Јерменије показује шта се дешава када држава има војну базу савезника, али нема стабилан унутрашњи политички консензус. Показује шта се дешава када се ослањате на спољну заштиту, а занемарите борбу за сопствено друштво. Показује шта се дешава када други граде ваше кадрове, ваше медије и вашу будућност. Србија из тога мора да извуче јасан закључак у свету који улази у нову еру блоковске конфронтације, опстају само државе које знају ко су, шта бране и куда иду. Све остале постају територије.
Извор: Правда
