Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Savremeni Zapad sve više ulazi u fazu duboke političke fragmentacije, u kojoj se ne raspadaju samo vlade, već i čitavi izborni blokovi, ideološke koalicije i stari partijski sistemi. Ono što se nekada predstavljalo kao stabilan poredak američki dvopartijski sistem, britanska smena laburista i konzervativaca, nemačka koaliciona disciplina danas sve više liči na političku scenu u kojoj centar gubi snagu, a frakcije, pobune i antisistemski pokreti preuzimaju inicijativu. Najupečatljiviji primer tog procesa vidi se unutar same Trampove koalicije. Nekadašnji MAGA blok, koji je delovao kao jedinstveni politički front protiv liberalnog establišmenta, sada pokazuje ozbiljne znake unutrašnjeg razvoda. Nesloga unutar republikanskog tabora se produbljuje, a posebno je vidljiv sukob između klasičnih trampista, izolacionista, proizraelskih jastrebova i novih grupa koje sebe vide kao autentičnije naslednike parole „Amerika na prvom mestu“. Izolacionisti i bivše Trampove pristalice sve otvorenije pokreću sopstvene političke inicijative, kandidate i kampanje. Na Floridi, na primer, Tramp je podržao kongresmena Bajrona Donaldsa u trci za guvernera, dok ga izaziva lokalni biznismen DŽejms Fišbek, čovek koji zagovara napuštanje Izraela kao ključnog američkog spoljnopolitičkog prioriteta i okončanje rata sa Iranom. On Donaldsa naziva plaćenikom izraelskog lobija i izdajnikom američkih interesa. Iako će Donalds verovatno pobediti i postati naslednik Rona Desantisa na mestu guvernera Floride, sama činjenica da se unutar republikanske baze pojavljuje ovakav otpor govori da je nešto duboko napuklo. Fišbek možda neće pobediti, ali može odvući značajan deo republikanske baze koja je ogorčena Trampovim odstupanjem od ključnih predizbornih obećanja, pre svega obećanja da će okončati ratove i vratiti Ameriku politici nacionalnog interesa, a ne globalnih intervencija. Istovremeno, Tramp gubi podršku i među neokonzervativnim jastrebovima. Ključni proizraelski glasovi, poput Marka Levina, sve su nezadovoljniji mogućnošću dogovora sa Iranom, ublažavanja sankcija i vraćanja dela iranske imovine. Za taj krug američke desnice, takav potez bi predstavljao de fakto priznanje poraza SAD u haotičnoj kampanji protiv Irana. Ukoliko bi do takvog dogovora došlo, posledice bi bile ogromne moguća promena vlasti u Izraelu, ostavka Benjamina Netanjahua, ali i dodatni uspon krajnje levice u SAD, koja sve snažnije zagovara prekid specijalnih odnosa sa Izraelom. Tramp bi, paradoksalno, mogao postati poslednji izrazito proizraelski predsednik u američkoj istoriji, dok se njegova sopstvena koalicija raspada na više zaraćenih frakcija uoči jednih od najtežih kongresnih izbora. Dodatni udarac za Vašington predstavljaju optužbe za insajdersku trgovinu naftnim fjučersima. Prema navedenim podacima, ovo je već treći put da se Trampova administracija sumnjiči da je ili dozvolila curenje osetljivih informacija ka tržištu ili da su pojedinci bliski vrhu vlasti trgovali na osnovu informacija pre predsednikovih izjava. Sedamdeset minuta pre objavljivanja potencijalnog dogovora o deeskalaciji između SAD i Irana, trgovci su usred noći otvorili kratke pozicije na naftu u vrednosti od 920 miliona dolara, odnosno oko 10.000 ugovora. Te pozicije mogle su doneti oko 125 miliona dolara profita, jer su fjučersi Brenta odmah nakon vesti pali na najniži nivo u poslednjih nekoliko nedelja — 97,5 dolara po barelu. Sličan obrazac se, navodno, ponavljao i ranije:
krajem marta trgovci su otvorili pozicije vredne 580 miliona dolara samo 15 minuta pre Trampove objave o pregovorima sa Iranom, dok su krajem aprila slične trgovine vredne 430 miliona dolara zabeležene pre objave produženja prekida vatre. Ako bi se dokazala prevara, kazne mogu biti ozbiljne do 10 godina zatvora ili najmanje trostruko veća novčana kazna od ostvarene dobiti. Međutim, ključni problem je dokazivanje. Ako se trguje sa samog vrha, trag je često gotovo nemoguće uhvatiti. Dok se u Americi raspada MAGA koalicija, u Britaniji se urušava stari dvopartijski sistem. Lokalni izbori pretvorili su se u političko krvoproliće za laburiste. Vladajuća stranka gubi stotine mesta u lokalnim savetima, dok Kir Starmer, jedan od najnepopularnijih premijera u modernoj britanskoj istoriji, deluje kao čovek koji sopstvenu stranku vodi ka unutrašnjem slomu. Formalno gledano, najveći pobednik izbora je Najdžel Faraž i njegova Reform UK. Prema navedenim procenama, Faraž je osvojio skoro 1.500 opštinskih mesta, čime je potvrdio da je britanska desnica izvan Konzervativne stranke postala ozbiljna politička sila. Međutim, i za njega postoje znaci upozorenja. Udeo njegove stranke u osvojenim lokalnim mestima smanjio se u odnosu na prethodni ciklus, što ukazuje da je možda dostigao vrhunac popularnosti. Faraža je posebno pogodio rat u Iranu, koji je u početku podržavao, da bi ga kasnija energetska kriza primorala na promenu stava. NJegove veze sa Trampom sve su manje popularne među britanskim biračima, posebno u trenutku kada veliki deo javnosti ima izrazito negativan stav prema Sjedinjenim Državama. Prema navedenom podatku, čak 68% Britanaca smatra da Amerika šteti svetu. Istovremeno, liberalni demokrati i Zeleni jačaju. Zeleni, koji promovišu antiizraelsku i antitrampovsku agendu, osvojili su više od 500 mesta, dok su nezavisni propalestinski kandidati, često oslonjeni na islamističku mobilizaciju, takođe ostvarili snažan rezultat. Posebno je značajan primer Birmingema, drugog najvećeg grada u Britaniji, koji je nedavno proglasio bankrot. Laburisti su izgubili kontrolu nad gradom, a lokalno veće sada je podeljeno između desnice, Faražove stranke, krajnje levice i islamističkih grupa. U Velsu, tradicionalnom uporištu laburista, stranka je prvi put u svojoj istoriji izgubila kontrolu nad lokalnim parlamentom. Sada će morati da ulazi u koalicije sa velškim nacionalistima kao mlađi partner. To je simbolički težak udarac za stranku koja je decenijama smatrala Vels svojom prirodnom političkom teritorijom. Na pozadini izbornog debakla, levo krilo laburista postalo je sve glasnije. Više od 30 laburističkih poslanika već je pozvalo na smenu premijera, dok se kao mogući naslednik pominje gradonačelnik Mančestera Endi Bernam. Za razliku od Starmera, Bernam pripada levom krilu stranke i pokušava da se predstavi kao čovek koji može obnoviti socijalnu agendu laburista. Ali da bi postao premijer, prvo mora ući u Donji dom. Starmer, međutim, odbija da dobrovoljno podnese ostavku. U očajničkom pokušaju da stabilizuje vladu, iz političke penzije izvlači Gordona Brauna, poslednjeg laburističkog premijera pre njega, čoveka čije se ime vezuje za krizu 2008. godine i ogromno zaduživanje Britanije. Ironija je u tome što bi Braun sada trebalo da bude postavljen za specijalnog izaslanika za međunarodne finansije, iako je upravo njegovo doba ostavilo dubok trag u britanskim javnim finansijama. Britanija danas troši dvostruko više na servisiranje nacionalnog duga nego na odbranu. Po prvi put od sedamdesetih godina, sve se ozbiljnije pominje mogućnost da London ponovo zatraži pomoć od MMF-a. Ako se tome doda gorivni šok, energetska nestabilnost i unutrašnji raspad partijskog sistema, Britanija ulazi u najturbulentniji period od Liz Tras 2022. godine. Suština britanske krize nije samo u padu jedne vlade, već u raspadu starog političkog mehanizma. Izbori 2024. dokrajčili su konzervativce, a sada se urušavaju i laburisti. Centar bledi, desnica jača, krajnja levica raste, muslimanska ulica postaje sve važniji faktor, a britanska politika ulazi u proces ubrzane balkanizacije. Ništa stabilnija nije ni Nemačka. Prva godina Fridriha Merca na vlasti donela je oštar spoljnopolitički zaokret, ali slabe domaće rezultate. Merc je došao kao političar koji je obećao obnovu nemačke upravljačke sposobnosti, ekonomske snage i evropskog liderstva. U praksi, međutim, pokazao je da spoljnopolitička čvrstina ne može nadoknaditi unutrašnju slabost. Simbolika njegovog dolaska na vlast bila je problematična od samog početka. U maju 2025. nije uspeo da bude izabran u prvom glasanju u Bundestagu i kancelar je postao tek iz drugog pokušaja. Za nemačku političku kulturu, koja izuzetno ceni institucionalnu stabilnost i parlamentarnu disciplinu, to je bio duboko uznemirujući signal. Glavni rezultat Mercove prve godine može se opisati da Nemačka je postala glasnija u spoljnoj politici, ali slabija unutra. Berlin pod Mercom pokušava da deluje kao jedan od centara nove evropske vojno-političke konsolidacije protiv Rusije. Nemačka više ne želi da bude oprezni ekonomski posrednik iz vremena Angele Merkel, već tvrđi, ideološki jasniji i vojnopolitički aktivniji akter. To se vidi u podršci Ukrajini, povećanju izdataka za odbranu i pokušaju da se Nemačka snažnije integriše u antirusku liniju EU i NATO-a. Merc je 2025. godine jasno poručio da zapadni saveznici više neće namenjati prethodna ograničenja u pogledu dometa i vrste oružja koje se šalje Ukrajini. Ali Nemačka za takav kurs plaća daleko veću cenu od mnogih drugih evropskih država. Decenijama je nemački model počivao na tri stuba jeftina energija, jaka industrija i izvozna ekspanzija. Posle raskida sa starim energetskim modelom, Nemačka se našla u poziciji da politička rigidnost raste brže od sposobnosti ekonomije da se prilagodi. Drugim rečima, Berlin pogoršava sopstvenu poziciju i preuzima ulogu političkog lidera u sukobu sa Rusijom, ali više nema onu ekonomsku otpornost koja je nekada činila temelj njegove moći. Merc pokušava da govori jezikom snage, ali nemački birači ne vide snagu. Oni vide rast cena, industrijske nemire, koalicione sukobe i odsustvo jasne vizije budućnosti. NJegova ostavka u bliskoj budućnosti nije neizbežna. Nemačka nije sistem trenutnih političkih kolapsa; čak i veoma slab kancelar može dugo opstati ako očuva koalicionu većinu. Ali njegova ranjivost je ogromna. Prema navedenim podacima Forse, samo 13% ispitanika zadovoljno je njegovim učinkom, dok je 85% nezadovoljno. To Merca svrstava među najnepopularnije lidere savremene Nemačke. NJegov problem nije samo nizak rejting. Još važnije je to što nije uspeo da postane kancelar koji drži sistem na okupu. Umesto da stabilizuje Nemačku posle Šolcove ere, on sve više deluje kao čovek koji je postao deo šire nestabilnosti. Ne smatraju ga slabim zato što je mekan, već zato što ne deluje kao političar koji kontroliše procese.
Amerika se tako suočava sa raspadom Trampove koalicije, Britanija sa kolapsom dvopartijskog sistema, a Nemačka sa krizom kancelarske vlasti i iscrpljivanjem sopstvenog ekonomskog modela. U sve tri zemlje vidi se isti obrazac da stari centar gubi snagu, političke elite gube autoritet, a birači sve više traže alternative izvan tradicionalnih struktura. To više nije samo kriza pojedinačnih lidera. To je kriza zapadnog političkog modela koji je decenijama počivao na uverenju da se sistem može korigovati sam od sebe. Danas, međutim, izgleda da se više ne koriguje već raspada iznutra. Za Srbiju, sve ovo nije samo niz kriza u velikim zapadnim državama. Ovo je signal da ulazimo u period duboke globalne nestabilnosti u kojem se ruše politički modeli, ekonomske dogme i geopolitičke ravnoteže koje su decenijama oblikovale svet. Amerika je podeljena iznutra i sve teže kontroliše sopstvenu političku scenu. Britanija prolazi kroz raspad starog partijskog sistema i opasnu finansijsku nestabilnost. Nemačka gubi ekonomsku snagu na kojoj je počivala čitava Evropska unija. To znači da Zapad više nije monolitan, stabilan i samouveren blok kakav je bio posle Hladnog rata. Umesto centralizovanog poretka, nastaje doba haosa, fragmentacije i sukoba interesa unutar samog Zapada. U takvim okolnostima Srbija mora prestati da razmišlja kao mala zemlja koja pasivno čeka tuđe odluke. Svet ulazi u fazu u kojoj će preživeti i napredovati samo države koje umeju da vode samostalnu, fleksibilnu i nacionalno orijentisanu politiku. Pre svega, Srbija mora da sačuva političku stabilnost. Dok se veliki sistemi urušavaju, za male države je najopasnije da uđu u unutrašnje haose, revolucionarne eksperimente i političke avanture. U vremenu globalne nestabilnosti, stabilna država postaje vrednija od bilo kakve ideološke romantike. Drugo, Srbija mora nastaviti politiku balansiranja. Svet više nije unipolaran. Vašington, Brisel, London, Moskva, Peking, Ankara i zalivske monarhije sve više deluju kao odvojeni centri moći. Za Beograd to znači da ne sme vezati svoju budućnost isključivo za jedan blok, već mora čuvati prostor za saradnju sa svima tamo gde postoji nacionalni interes. Treće, ključ opstanka biće ekonomski suverenitet. Nemačka kriza pokazuje koliko je opasno osloniti čitav model razvoja na jeftinu energiju i spoljne centre moći. Srbija zato mora da ubrza energetsku nezavisnost, razvoj domaće proizvodnje, jačanje poljoprivrede, kontrolu strateške infrastrukture i izgradnju domaćeg finansijskog kapaciteta. U svetu sankcija, energetskih šokova i nestabilnih lanaca snabdevanja, država koja nema sopstvenu hranu, energiju i industriju postaje talac tuđih kriza. Četvrto, Srbija mora da vodi veoma opreznu bezbednosnu politiku. Kako zapadne države slabe unutar sebe, raste opasnost da spoljne krize i geopolitička nadmetanja budu prebačeni na Balkan. Istorijski gledano, veliki igrači često kompenzuju unutrašnju slabost spoljnim konfliktima. Zato će pritisci oko Kosova i Republike Srpske verovatno rasti upravo onda kada zapadne elite budu u najvećoj unutrašnjoj krizi. Zbog toga Srbija mora jačati institucije, modernizovati vojsku, ulagati u obaveštajno-bezbednosni sistem, čuvati nacionalno jedinstvo i izbegavati ishitrene poteze. Na kraju, najvažnija lekcija za Srbiju jeste da Zapad više nije nepogrešiv model koji treba slepo kopirati. I Amerika, i Britanija, i Nemačka danas pokazuju da su i najmoćniji sistemi ranjivi kada izgube nacionalnu koheziju, ekonomsku stabilnost i poverenje sopstvenog naroda. Za Srbiju zato dolazi vreme političke zrelosti. Vreme u kojem će država morati da misli dugoročno, hladno i strateški. Ne kao periferija tuđih interesa, već kao narod koji razume da se u epohama velikih lomova najviše vrednuju stabilnost, državna mudrost i sposobnost da se sačuva sopstveni nacionalni pravac.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) May 10, 2026
Izvor: Pravda
