Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
U vremenu u kojem se stvarnost više ne saopštava, već oblikuje, Srbiji se preti izborima u trenutku kada je unutrašnji sukob već započeo, a niko od nadležnih nema hrabrosti da to saopšti građanima. Građanski rat u Srbiji, u svom savremenom obliku bez barikada, ali sa dubokim i nepomirljivim linijama podele već postoji. I upravo u tom trenutku uvodi se procedura koja treba da deluje kao rešenje, a zapravo je samo sredstvo upravljanja krizom. Izbori, dakle, nisu unutrašnja potreba sistema, već reakcija na pritisak koji dolazi spolja. Obruč se ubrzano zatvara oko Beograda. Ono što se poslednjih dana dešava nije uobičajena diplomatska dinamika, već jasan signal da Evropska unija prelazi iz faze „pritisaka“ u fazu otvorenog političkog inženjeringa. Odluka da se Srbiji uskrati 1,5 milijardi evra iz evropskih fondova predstavlja više od finansijske mere to je instrument političkog uslovljavanja. Kada Marta Kos saopštava da će novac biti blokiran zbog „reformi“, poruka je jasna ili ćete promeniti kurs, ili ćete platiti cenu. Posebno je simptomatično što je u samom vrhu EU organizovan sastanak sa Vladanom Đokićem, figurom koja je godinama bila podržavana od strane iste ove beogradske vlasti koja ga sada predstavlja kao protivnika. Takav susret nije protokolaran. To je politička poruka. Kada Brisel prima jednog aktera, a indirektno delegitimiše drugog, time se unapred kreira politička arhitektura budućih izbora. Ishod nije ostavljen slučaju on se priprema. Vlast to razume. Ona nije naivna, ali jeste uplašena. I upravo zato postoji mogućnost ali ne i izvesnost da nasedne na narativ da je trenutak povoljan, da je studentski pokret oslabljen, da je deo opozicionog biračkog tela van fokusa, da je politička dinamika leti brža i teže kontrolisana spolja. Ali ovo nije pitanje taktike. Ovo je pitanje modela upravljanja državom. S jedne strane stoje zahtevi za „reformama“, koji u praksi znače dublje uključivanje u evropski politički i bezbednosni sistem. Sa druge strane postoji pokušaj da se očuva određeni stepen suvereniteta i manevarskog prostora, ali uz paradoks da Srbijom upravljaju liberalne strukture koje uz pomoć patriotskih i konzervativnih glasova sprovode upravo politiku koju liberali zagovaraju. Taj model nije održiv. On postoji samo dok pritisak nije direktan! A biće! Izbori u Srbiji više nisu unutrašnje pitanje. Oni postaju deo šire geopolitičke igre, ali pre svega vrednosno-ideološkog inženjeringa, u kojem, bez obzira ko pobedi, na pozicijama vlasti moraju biti prozapadno orijentisani akteri liberalno-globalističkog opredeljenja. I upravo zato ishod tih izbora neće odrediti samo ko će vladati Srbijom, već i u kom pravcu će se ona kretati u narednoj deceniji. To potvrđuju i izjave koje dolaze sa Zapada. Konstruktivan sastanak između ambasadora SAD pri NATO-u Metjua Vitakera i predsednika Vučića predstavljen je kao korak ka novoj fazi odnosa, ali iz njegovih reči jasno se nazire nedvosmislen pritisak: „Odbrambena i bezbednosna saradnja Srbije sa nepouzdanim partnerima stvara dugoročnu stratešku zavisnost koju je teško razgraditi i komplikuje buduću saradnju. Za moderno partnerstvo okrenuto budućnosti, strateški pravac Srbije mora biti usklađen sa Zapadom. Bezbednost zavisi od izbora pravih partnera.“ Sa druge strane, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov ocenio je da se Srbija nalazi pod sve intenzivnijim i otvorenijim pritiskom da promeni svoj kurs: „Srbija se suočava sa direktnim zahtevima birokrata iz Brisela koji traže da zauzme antirusku liniju, pa čak i da pošalje svoju vojsku.“ Ovakvi zahtevi, prema oceni Moskve, ne samo da narušavaju suverenitet Srbije, već je stavljaju u poziciju izbora koji nije slobodan. U tom kontekstu, pozicioniranje Rusije dobija širi smisao. Poruka da „Rusija ima ogroman potencijal da ujedini veliki broj naroda“ nije samo politička, već ideološka. Kako je naglasio ruski patrijarh Kiril: „Rusija ima ogroman potencijal da ujedini veliki broj naroda oko sebe. Ne vojno ujedinjenje, već ideološko, jer su mnoge zemlje i narodi, posebno u zemljama Trećeg sveta, umorni od nametljive zapadne liberalne propagande koja se sukobljava sa njihovim tradicionalnim vrednostima i kulturom. Govore nam: „Pa, ostatak sveta je jedan, a vi ste drugačiji?“ - Ne, nije ceo svet, i rat još nije izgubljen!“ Ova poruka postaje deo globalne borbe za vrednosni okvir sveta. Istovremeno, globalni kontekst se ubrzano pogoršava. Vojne operacije, promene pravila angažovanja i širenje zona kontrole pokazuju da se rat više ne vodi samo na jednom frontu. Rumunsko Ministarstvo odbrane potvrđuje da su britanski avioni delovali u okviru strogo definisanih pravila, dok se istovremeno pojavljuju izveštaji o direktnim borbenim dejstvima. Prostor između mira i rata postaje zamućen. Energetska kriza dodatno produbljuje situaciju. Generalni direktor kompanije TotalEnergies, Patrik Pujane, upozorio je na pretnju nestašice energije u Francuskoj zbog sukoba na Bliskom istoku. „Ako se situacija nastavi još dva ili tri meseca, ući ćemo u eru nestašice energije slične onima koje su već primećene u nekim azijskim zemljama.“ Šef francuske kompanije zalaže se za izgradnju novih naftovoda sa Bliskog istoka. „Još uvek nema nestašice u atlantskom basenu ali ne možemo sebi priuštiti da 20% svetskih rezervi nafte i gasa ostavimo nepristupačnim bez ozbiljnih posledica“, rekao je Pujane tokom govora na Svetskoj konferenciji o međunarodnim odnosima, koju je organizovao Francuski institut za međunarodne odnose. Naftna Kompanija Eni tvrdi da tržište potcenjuje uticaj rata na Bliskom istoku na cene energije. Rat će imati značajniji i dugoročniji uticaj na cene nafte i gasa nego što je predviđeno, rekao je u petak finansijski direktor kompanije Eni, Frančesko Gatei. Italijanska kompanija je povećala svoju prognozu cene gasa sa 70 na 83 dolara po barelu, a prognozu cene gasa sa 36 na 50 evra po megavat-satu. Ranije je izvršni direktor kompanije Eni, Klaudio Deskalci, rekao da EU treba da preispita planove za postepenu zabranu uvoza ruskog gasa. I u tom trenutku dolazimo do suštine. Ovo je, u krajnjoj liniji, presuda državi bez vrednosti i bez ideje. Državi koja se zaklanja iza „zdravog razuma“ i pragmatizma, a zapravo je odustala od svakog višeg smisla. To nije racionalnost, to je dobrovoljna eutanazija. Istorijski besciljna, politički beznačajna i ideološki sterilna država ne može postojati. Smrt ideje neizbežno sledi smrt države. U tome leži morbidnost trenutka. Zemlja bez istorijske agende postaje prazan prostor, a reakcija propagandne mašinerije kanta prljavih fekalija samo je dokaz te praznine. Bez agende, bez argumenata. Ništa ne nastaje ni iz čega. Ostaje zjapeća praznina. Godinama je svaka misao izvan logike ponude i potražnje gažena. Složeni sistemi svedeni su na primitivne formule. Sve što ne donosi finansijski rezultat proglašeno je besmislenim. Kakva metafizika? Hajde da zaradimo. Javnu debatu zamenio je rijaliti. Sredstvo društvene samoidentifikacije postalo je sredstvo zaglupljivanja. I konačno čovek. Čovek je sveden na funkciju. Kuhinja. Toalet. Krevet. On više ne postoji u vremenu i prostoru kao svesno biće. I upravo u takvom svetu, na monotonim podlogama, simboli počinju da sijaju! Jedan drzak znak, jedan čovek koji odbija da se uklopi, postaje vidljiv upravo zato što odstupa. On narušava liniju, kvari šablon i time postaje vidljiv. U svetu algoritama, autentičnost deluje kao greška. Ali upravo u toj grešci leži smisao. Jer danas se više niko ne primorava silom. Dovoljno je da pristane. A onaj ko odbije da pristane postaje simbol. Taj drzak simbol je slika čoveka koji je odlučio da bude autentičan. Ne savršen, ne uklopljen, ne prilagođen već svoj. U svetu u kojem algoritmi oblikuju šta ćemo videti, čuti i smatrati važnim, a narativi nameću šta je prihvatljivo, a šta nije, svaki iskorak deluje kao greška. Ali upravo u toj „grešci“ leži smisao. Jer autentičnost se ne rađa iz prilagođavanja, već iz odbijanja da se izgubi sopstveni oblik. Danas se država ili čovek retko primorava silom. Dovoljno je da pristane. Da prihvati da je lakše uklopiti se nego izdvojiti se, da je sigurnije misliti kao većina nego rizikovati sopstveni stav. U tom tihom pristajanju, gubi se ličnost. A onaj ko odluči da tome kaže „ne“, neizbežno postaje simbol ne zato što to želi, već zato što drugačije ne može. Savremeni sistem ne traži slepu poslušnost, već saglasnost. Algoritam oblikuje ono što vidimo, čitamo i mislimo da je važno, postavljajući nevidljive okvire u kojima se kreće naše razumevanje stvarnosti. On ne nameće direktno već usmerava, pojačava, filtrira. U takvom okruženju, granice dozvoljenog mišljenja postaju unapred definisane, a svako izlaženje iz tog okvira lako biva označeno kao problem. Upravo zato, najveći čin otpora postaje sposobnost da se misli nezavisno, da se prepozna mehanizam koji stoji iza prividne slobode izbora. Čovek koji odbije da bude vođen algoritmom, koji svesno bira šta će da prihvati, a šta da odbaci, već je načinio korak ka stvarnoj slobodi. On ne ruši sistem spolja, on ga razoružava iznutra, time što ne pristaje na njegova pravila. Sloboda danas više nije pitanje formalnih prava ili političkih okolnosti. Ona postaje unutrašnje stanje, lična odluka koja podrazumeva spremnost na odgovornost, ali i na usamljenost. Jer onaj ko odbije da se uklopi, često ostaje bez podrške većine. Ipak, upravo u tom odbijanju leži suština ne pristati na laž, čak i onda kada je prihvaćena od svih. Drzak simbol nije slabost, već dokaz da postoji nešto što odbija da se ispravi po meri okruženja. On stoji krivo u svetu koji insistira na pravim i monotonim linijama. I baš zato što nije savršeno uklopljen, on otkriva da taj ovaj svet simulacija i foliranja nije toliko stabilan koliko se čini. Jer dovoljan je jedan takav drzak znak da pokaže da uniformnost nije prirodno stanje, već nametnuti oblik. Zato pitanje danas nije kako se uklopiti, već da li imaš snage da ostaneš taj drzak znak u nizu. Jer u vremenu monotonije, upravo takvi nesavršeni, ali svoji sijaju najjače. I upravo zato naš srpski algoritam 28. jun je presudan!
Izvor: Pravda
