Tanasković navodi da je srpska duhovna i kulturna baština na Kosovu pod udarom više vidova pritisaka – od fizičkog ugrožavanja i uništavanja, do falsifikatorskog kulturno-istorijskog svojatanja i zloupotrebe njene overene univerzalne vrednosti.
„Kosovo i Metohija, naravno, pripadaju i svojim nesrpskim žiteljima, ali oni žele da pokrajina bude samo njihova, i u prošlosti i u sadašnjosti, a ponajviše u budućnosti. Kad je reč o srpskoj duhovnoj i kulturnoj baštini, u zavisnosti od lokalnih prilika i međunarodne konjunkture, primenjuje se više postupaka – fizičko ugrožavanje i uništavanje, falsifikatorsko kulturno-istorijsko svojatanje i, najzad, zloupotreba njene overene univerzalne vrednosti, u sklopu novog i u nekim delovima međunarodne zajednice, uključujući onu stručnu, prilično prihvatljivog narativa, da je „država Kosovo“ spremna da ravnopravno i odgovorno brine o svom ukupnom kulturnom nasleđu, bez obzira na njegovu, uslovno rečeno, religijsku i nacionalnu pripadnost, čime mu se „meko“ potire srpski kulturni identitet“, rekao je on.
Naglašava da je teško voditi delotvornu borbu, ali da je potrebno stalno se obraćati međunarodnoj političkoj i akademskoj zajednici i argumentovano osporavati takve lažne verzije.
„Teško je, u uslovima kad Srbija nema kontrolu nad teritorijom svoje južne pokrajine, voditi delotvornu borbu protiv onoga što oni preduzimaju na terenu. Kako, recimo, onemogućiti Albancima da u obrazovnom sistemu i turističkoj ponudi srpsko duhovno i kulturno nasleđe prikazuju uz sistematsko zamagljivanje informacija o njihovoj suštinskoj srpskoj prirodi? Treba se, naravno, na primeren način, stalno obraćati na sve adrese u međunarodnoj političkoj i naročito akademskoj zajednici i argumentovano osporavati takve lažne verzije, ali su domašaji ovakvog delovanja srazmerno skromni i ograničeni, što nikako ne znači i zanemarljivi. Izgleda da u ovom pogledu vreme radi za neprijatelje srpstva, ali to dugoročnije ne mora biti tačno. Vreme je krajnje nedokučiv činilac“, naglašava Tanasković.
Ističe da valja uvek podsećati na to da su na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine u opasnosti samo četiri srpske svetinje na Kosovu, a ima ih na stotine i sve su pod nekim vidom pritiska i ugrožavanja.
„Ove koje su na listi nisu neposredno fizički ugrožene, ali je i to relativno. Možda bi se kao metafora stanja zaštićenosti naše baštine na KiM moglo uzeti stanje Crkve Bogorodice LJeviške u Prizrenu, a na osnovu skorašnjeg svedočenja kolege Gorana Komara – u crkvu se ne može ući na glavnu kapiju, ispred koje je parkiran komšijski džip, a ona je sva u žici, većina dragocenih fresaka je 2004. teško oštećena namernim paljenjem automobilskih guma, pojedine su brigom Uneska i trudom italijanskih stručnjaka restaurirane, ali se predstava Svetog Simeona Mirotočivog sa sinovima nekim čudom ohrabrujuće sačuvala netaknuta. Ali, tu su žica i džip, protiv kojih nema zaštite Uneska... No, ne zaboravimo, ova veličanstvena bogomolja je svojevremeno bila i džamija“, kaže on.
Dodaje da dok je srpske crkve, junačkih sveštenoslužitelja, monahinja i monaha i srpskog naroda na Kosovu, održaće se i srpske svetinje.
„Bez naroda, razgovor o svetinjama ušao bi u sasvim drugu, za Albance poželjnu dimenziju i zato se svim raspoloživim načinima, uključujući i kompromisne, ali nikako pristajanjem na de jure nezavisnost „Kosova“, moramo zalagati za što je moguće podnošljiviji i dostojanstveniji život Srba u pokrajini. Naša Crkva je toga svesna i uvek se zavetno zalagala za opstanak u našoj duhovnoj i državnoj kolevci, ali i za realističan pristup datim opštim i lokalnim okolnostima. Država i SPC moraju da deluju koordinisano. A što se Francusko-nemačkog plana i sličnih tiče, iskustvo, i to ne samo naše, uči nas da ništa ne treba smatrati prihvaćenim dok nije i sprovedeno. Zvuči nelogično, ali takva je logika međunarodnih odnosa u kojima sve manje znači međunarodno pravo, a o moralu da i ne govorimo. Mislim da je put „Kosova“ u Unesko za sada, iz više razloga, zatvoren“, zaključio je Tanasković.
Podsetimo, učenici Srednje tehničke škole „Rifat Đota” nedavno su u organizaciji Arheološkog muzeja u Peći posetili Pećku patrijaršiju, koja je u saopštenju muzeja predstavljena kao „kompleks prvobitnih predromaničkih i vizantijskih crkava koje su sistematski transformisane u raško-srpske pravoslavne crkve“.
Na to je reagovalo Ministarstvo kulture Srbije, osudom i ocenom da je reč o najnovijem primeru pokušaja prisvajanja srpske kulturne baštine falsifikovanjem istorije na najbizarniji način.
Grupa srpskih nevladinih organizacija sa Kosova u saopštenju je navela da se čini da to nije izolovani incident, već deo šireg obrasca spornih tumačenja, provokacija i pokušaja promene karaktera i identiteta nasleđa SPC na Kosovu, a reagovao je i Institut za srpsku kulturu Priština – Leposavić.
Izvor: Danas / Kosovo Onlajn
