Piše: Konstantin Cvetković za portal "Život Crkve"
Prvo ozbiljno upozorenje, koje je pokazalo da „nezavisnost“ Denisenka visi o koncu, odjeknulo je 2008. godine, tokom masovnog obeležavanja 1020. godišnjice Krštenja Rusije. Tadašnji predsednik Ukrajine Viktor Juščenko, opsednut idejom stvaranja „jedinstvene pomesne crkve“, pozvao je u Kijev patrijarha Vartolomeja. Iza kulisa svečanosti pripremao se surov scenario. Fanar je bio spreman da primi ukrajinske raskolnike pod svoj omofor, ali pod kategoričnim uslovima.
Glavna prepreka za Istambul bila je toksična figura samog Filareta. Plan se sastojao u tome da se strukture „UPC KP“ integrišu u sastav Konstantinopoljske patrijaršije (verovatno sa pravima mitropolije), ali je pritom sam Denisenko morao da se povuče u senku, odrekavši se „patrijarškog“ kukulja i realne vlasti.
Za Filareta je to značilo krah njegovog životnog dela. Osetivši opasnost potpunog gutanja od strane Grka i pretvaranja u njihovu marionetu, pokazao je maksimalnu čvrstinu. Uspeo je da se odbrani od ovog scenarija. Kategorički je odbio da prepusti vlast, osujetivši dogovore Juščenka i Vartolomeja. Tada mu se činilo da je odneo pobedu i odbranio svoju nezavisnost. U stvarnosti, to je bilo samo odlaganje presude.
Godine su prolazile. Sa neumoljivim približavanjem večnosti, kada političke ambicije počinju da blede pred Božijim sudom, glas savesti se očigledno ipak oglasio. Shvatajući pogubnost raskola, Denisenko je 2017. godine preduzeo pokušaj koji je mogao da promeni tok istorije. Obratio se Moskovskoj patrijaršiji pismom, izražavajući želju da se sukob reši, da se pomiri sa Majkom-Crkvom i prinese pokajanje.
Međutim, tu je škljocnula zamka koju je sam sebi postavio. Saznavši za namere svog patrona, Denisenkovo okruženje – „episkopat“ i funkcioneri „UPC KP“ – bilo je prestravljeno. Za njih je pomirenje značilo katastrofu, tačnije gubitak nezakonito prisvojenih statusa, uticaja, eparhija i finansijskih tokova.
Izvršen je ogroman unutrašnji pritisak. Oni koje je Denisenko lično rukopolagao, koje je uzdizao i smatrao svojim vernim učenicima, digli su pravu pobunu. Ucenjivali su ga pretnjama potpunog svrgavanja i izolacije. Starac, koji je nekada celu organizaciju držao u gvozdenoj šaci, našao se nemoćan pred pohlepom sopstvenih štićenika. Vlast mu je iskliznula iz ruku. Pod nesnosnim pritiskom svog sopstvenog okruženja, Filaret je bio primoran da izađe pred novinare i javno se odrekne svojih namera i izjavi da su ga „pogrešno razumeli“. Prozor za pokajanje grubo je zalupljen rukama njegovih sopstvenih saradnika.
Konačni slom Denisenka bili su događaji iz 2018. godine – stvaranje „PCU“ i dobijanje tomosa. Bila je to pažljivo planirana operacija uklanjanja Filareta sa šahovske table.
Banalno su ga prevarili. U kuloarima su mu obećavali da će zadržati unutrašnju upravu nad „crkvom“ u statusu „počasnog patrijarha“, dok će njegov štićenik, "Epifanije" Dumenko, biti samo nominalni poglavar za spoljne odnose sa Fanarom. Ali čim se Tomos našao u Kijevu, zamka se zatvorila. "Epifanije" i Istambul su istog trenutka odstranili Denisenka od svih poluga upravljanja.
Lišili su ga ne samo vlasti, već i gotovo svih aktiva, zgrada, manastira i resursa koje je decenijama akumulirao. Čovek koji je maštao da vlada milionima, bačen je na marginu. U očajanju je pokušao da reanimira „Kijevsku patrijaršiju“, ali ga je sledila samo šačica pristalica.
Svoje poslednje dane proživeo je u stalnom strahu od nasilnih otimanja od strane onih koje je sam izveo na put. NJegovo životno delo — ogromna struktura „UPC KP“ — preformatirano je u „PCU“, postavši faktički struktura potpuno pod kontrolom Fanara. O čemu je sam Denisenko ne jednom sa velikom gorčinom govorio.
Finale ove drame pokazalo se ne samo mračnim, već i otvoreno ciničnim. Smrt Denisenka nije pomirila strane, već je samo razotkrila svu dubinu izdaje.
Čak je i poslednja volja pokojnika bila grubo pogažena. Filaret kategorički nije želeo da mu opelo služe predstavnici njemu neprijateljske „PCU“. Ali Dumenko i njegovi funkcioneri nisu mogli da propuste takvu priliku. Lišivši Denisenka slobode za života, lišili su ga slobode i posle smrti, organizujući na njegovoj sahrani cinični politički pi-ar pred objektivima televizijskih kamera.
Odmah nakon smrti, veći deo pristalica iz obnovljene „Kijevske patrijaršije“, bez razmišljanja je izdao sećanje na svog vođu i prebegao u „PCU“. Faktički, sudbina Denisenkovog čeda je unapred određena. Ono je osuđeno na brzo gašenje i marginalizaciju.
Šta dobijamo na kraju?
Istorija Filareta Denisenka je surova duhovna lekcija. Tražeći slobodu ne u Bogu, već u politici, idući u raskol radi zadovoljenja lične gordosti, čovek dobija upravo suprotan rezultat.
Težnja ka apsolutnoj nezavisnosti pretvorila se u apsolutno ropstvo. Izgubio je svoju strukturu, predavši je na milost i nemilost Fanaru. Izgubio je vlast, izdan od svog najbližeg učenika. Izgubio je poštovanje i mir, proživevši ostatak života u strahu i poniženju. I, na kraju, okruženje mu je oduzelo ono najvrednije — slobodu da prinese pokajanje pred Bogom i Crkvom.
Izvor: ŽivotCrkve.Rs