Шеф Представништва Млађен Цицовић уводно је рекао:
„Балкан поново постаје простор важних геополитичких интереса, а Република Српска налази се пред сложеним политичким, дипломатским и економским изазовима. Тема данашње трибине није само питање спољне политике. Тиче се и политичке стабилности, институционалне снаге, економског развоја и очувања националног идентитета.
- Да ли је у савременом свијету могуће водити самосталну и прагматичну политику без потпуног сврставања? Могу ли мале политичке заједнице сачувати право на сопствено одлучивање у времену великих глобалних подјела? И гдје је граница између сарадње са великим силама и очувања политичке аутономије?
- Управо зато се политика балансираних односа, коју Република Српска води претходних година, показала као рационалан и одговоран приступ у сложеним међународним околностима. Захваљујући таквој политици, као и политичком искуству и дипломатској позицији руководства Републике Српске предвођеног Милорадом Додиком, Република Српска је успјела да очува политичку стабилност, развија сарадњу и са Истоком и са Западом, те сачува своју дејтонску и уставну позицију упркос бројним политичким притисцима“.
Ненад Кецмановић је о плишаном разводу три народа у БиХ рекао:
- Са високог мјеста у Трамповој администрацији инициран је равноправан договор три стране у БиХ и изражена спремност САД да у томе помогну. Једва дочекна са српске и хрватске стране, та иницијатива је пропраћена знаковитом шутњом са бошњачке. Јасно је и зашто. Бошњачка страна већ више од три деценије живи у илузији да ће уз помоћ спољних сила наметнути своју доминацију под фирмом грађанске, мулти култи, јединствене БиХ.
- Муслимани/Бошњаци су опструисали Београдски, Охридски, Лисабонски и изворни Дејтонски споразум.
Да ли можемо очекивати промјену уњиховом ставу или у Босни предстоји плишани развод као једино рационално рјешење?
Дарко Танасковић је говорио на тему „Како превазићи противречности статуса између?“:
- Одавно је уобичајено да се прилогом између дефинише положај Србије у односу према истоку и западу. При томе је потпуно потиснут смисао речи приписаних Светом Сави, да је "Србија Исток Западу и Запад Истоку", односно да је она и на истоку и на западу.
(Гео)политички, Република Српска, а и Срби уопште, реално су између онога што се, опет недовољно прецизно, подразумева под истоком и западом, док је, цивилизацијски посматрано, то сложеније и противречније. Јер, у складу са цитираном мишљу приписаном Светом Сави, Срби, иако темељно и несумњиво европски напрод, носе Исток и Запад у себи ("интергрални оријентализам"), а никако нису у тој макро.дихотомији јасно и оделито између њих.
- Бошњаци се жале на то да их се у српском политичком дискурсу неоправдано своди на статус верске групе, превиђајући или не схватајући да је то логична последица њиховог избора да, без обзира на све привиде и мимикријске наративе, изједначе политичко и искључиво религијски схваћено и живљено цивилизацијско.
Тиме неминовно Србе (а и Хрвате) не само политички, већ и цивилизацијски удаљавају од сваке идеје о изгледној перспективни складног заједничког живота на Истоку Запада и на Западу Истока.
Миломир Степић (Нове геополитичке околности: следи ли „распакивање Дејтона“?):
- Република Српска – донедавно предмет сваковрсног иживљавања Запада, који се лажно представљао као „међународна заједница“, и њеног донедавног изасланика, који се такође лажно представљао као „високи представник“, те САД, које се, додуше, истинито представљају као водећа светска сила (још увек) – по свој прилици се готово преко ноћи дочепала „зелене гране“. Ипак, досадашње искуство налаже максималну опрезност, што подразумева и стрепњу у погледу цене тог „салта мортале“.
Хрватски захтеви за трећим ентитетом, укључујући и картографску конкретизацију, индикативан су лакмус могућих будућих трансформација „немогуће државе“, па можда и њене деконструкције. „Склепана“ у Дејтону од почетка је имала тзв. конструкцијску грешку због које очигледно више не може да траје у новом геополитичком контексту. Стога је неопходно да Република Српска буде спремна на „распакивање Дејтона“ и правовремено артикулише своје интересе, тј. одреди услове под којима ће пристати на промене, првенствено у смислу свог статуса и граница.
Александар Павић Република Српска између старог и новог поретка
До доласка друге Трампове администрације, Босна и Херцеговина је била, чинило се, безнадежни заточеник либерал-глобалистичког поретка. И више од заточеника: БиХ је том поретку служила као својеврсно огледно добро, територија наизглед резервисана за експерименте у стварању мулти-култи државе под строгим, али наводно праведним и хуманим неоколонијалним надзором намештеника западних колонијалних сила.
Два су фактора тај процес зауставила: долазак Трампа и способност руководства Српске да промену у Белој кући искористи зарад почетка ослобађања од наметнуте б-х лудачке кошуље.
Док се сарајевске политичке структуре и даље грчевито држе за оне делове старог поретка који још увек опстају - преселивши свој центар из Вашингтона у Брисел и главне западно-европске престонице - Република Српска учвршћује везе са снагама новог суверенизма и новог мултиполаризма, са центрима у Белој кући, Москви и Пекингу.
У свему томе, већ сад се може рећи да је одлазак грађанина Шмита означио почетак неповратног процеса деколонизације БиХ и ресуверенизације народа који то истински желе и које су спремни да се за то изборе. Српски народ у Републици Српској то сигурно јесте.
Милош Ковић Шта је српска спољна политика: Искуство Републике Српске
- Од првих помена српских архоната, или кнежева, у историјским изворима раног средњег века, Срби настоје да сами доносе своје одлуке и да обједине територије на којима живе у једно политичко тело. То су земље од Јадрана до Саве, Дунава и Тимока – у њиховом срцу налазе се Босна и Херцеговина. Од раног средњег века, кичму српских земаља чине реке Дрина и Босна. Цела историја српског народа од тада до дана данашњег стаје у две речи – ословођење и уједињење. Циљ свих напора јесте очување специфичних, заветних предања, духовних и културних садржаја, наслеђених из средњег века, у новије време названих светосављем, чији је носилац и главни чувар Српска православна црква.
Југословенско искуство Срба донело је другачије садржаје; са разбијањем југословенске државе, видљив је повратак на ова три начела. Њихово остварење одувек је зависило од односа Срба са великим државама, какве су биле Византија, Угарска, Венеција.
Од 15. века, Срби живе и опстају у систему Великих сила. Са обновом српских држава у 19. веку, обновљене су и српске дипломатске традиције. Оне су се сводиле на прилагођавање путева за постизање српских циљева интересима и политици Великих сила.
Александар Врањеш (Да ли је дошло вријеме за референдум у БиХ о приступању ЕУ?)
Босна и Херцеговина се опредијелила за приступање Европској унији кроз политичке акте као што су: Одлука Савјета министара БиХ о покретању иницијативе за приступање БиХ ЕУ из 1999. године, разне резолуције, изјаве и закључци у оба дома Парламентарне скупштине БиХ, преко Споразума о стабилизацији и придруживању између БиХ и ЕУ који је ступио на снагу 2015. године, затим формалног захтјева БиХ за чланство у ЕУ од 2016. године, одговора БиХ на Упитник Европске комисије из 2018. и 2019. године, до добијања кандидатског статуса за чланство у ЕУ децембра 2022. године и коначно отварања приступних преговора са ЕУ из марта 2024. године.
Сви ови документи нам говоре да су се политички представници три конститутивна народа усагласили да је ЕУ заједнички циљ Босне и Херцеговине већ више од 27 година. Међутим, ово излагање се фокусира на ЕУ перспективу према БиХ са питањем да ли је званични Брисел прекршио одредбе Споразума о стабилизацији и придруживању између БиХ и ЕУ, да ли је одступио од владавине права кроз своје дјеловање у БиХ, да ли кроз услоављавања угрожава уставни поредак БиХ и напослијетку ако се ово потврди, да ли је рјешење да се на референдуму испита воља три конститутивна народа о даљем приступању БиХ Европској унији.
Александар Раковић Република Српска у православној цивилизацији
Република Српска заузима најзападнији православни простор данас.
У прошлости је грчки народ био географски најзападнији на Сицилији и јужној Италији, а данас је то српски народ у Републици Српској иако су етнички почишћени донедавно западнији српски крајеви.
Стога постојање и јачање Републике Српске има поред националног и цивилизацијски значај.
Предраг Ћеранић (Навигацијске карте новог геополитичког поретка)
Шта нам говоре одвојени сусрети кинеског предсједника Сија са америчким, а убрзо затим и руским предсједником у Пекингу? Вјероватно то да је Кина постала мост, односно посредник између најзначајнијих геополитичких актера у рјешавању глобалних криза.
Гдје су у свему томе Европска унија и Велика Британија, а гдје је, опет, Република Српска?
Уколико сукоб Сједињених Држава и Израела са Ираном поново ескалира, а ствари иду у том правцу, ни у Украјини се ситуација неће смирити. Уље на ватру доливаће Британци и Нијемци, из само њима знаних разлога. То значи да није искључено да Европу поново захвати ратни пламен.
Али, важно је да о свјетским кризама разговарају најпозванији, а то Си, Путин и Трамп свакако јесу. Урсулу фон дер Лајен, Кају Калас, па ни њемачког канцелара Мерца, у тим круговима нико озбиљно не доживљава.
Српска је на добром курсу, а навигацијске карте су пажљиво одабране. Са Русијом и Кином односи су срдачни, са Трамповом администрацијом све бољи, а са Израелом постоји међусобно разумијевање.
Небојша Малић (Срби, Исток и Запад у заједничком фронту против ЕУроглобализма)
Мислим да је погрешно замишљати Српску, односно српски свет уопште, као на некој клацкалици између Истока и Запада. Наш простор се у ствари налази на тромеђи интереса великих сила. С једне стране је нама пријатељска Русија, са друге донедавно непријатељске САД, а са треће англо-бриселска Европа, која је у ствари највећи проблем.
Захваљујући између осталог и нама овде, Срби нису преспавали пад “плавог зида” у САД и пре већине осталих су спознали раскол између углавном националистичке политике Доналда Трампа и либералног глобализма који је из Америке преместио своје седиште на ову страну Атлантика.
Бања Лука се понаша у складу с том спознајом, Београд нешто мање.
И Русија и Кина су нам недвосмислено ставиле до знања да је наша самосталност у складу са њиховом визијом мултиполарног света. Што значи да не морамо да мењамо себе како бисмо се уклопили. Са Американцима је то још увек повуци-потегни, јер тамо има доста инерције из претходних деценија с којом је теже изаћи на крај, али на добром смо путу да и то испегламо. Проблем са Бриселом и Лондоном, међутим, испада нерешив јер је наш опстанак неспојив са њиховом идеологијом глајхшалтовања свега у безличну сиву масу глобалних грађаноида.
Сада смо у бољем положају него икада раније да тражимо укидање протектората.
(Одржана је 27. маја у Прес-центру УН, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)
Извор: Fakti.org
