Povod za ovaj tekst nije formalan diplomatski događaj, već signal koji se čita između redova poseta Čarlsa III Vašingtonu. Ta poseta nije protokol, već misija. U trenutku kada se globalni poredak lomi pod pritiskom energetskih kriza, ratova i raspada institucionalnih mehanizama, britanski monarh dolazi u centar američke moći ne kao simbol, već kao nosilac poruke. Poruke koja nije namenjena javnosti, već političkoj i finansijskoj eliti. U tom kontekstu, svaka njegova reč, svaka referenca na istoriju, svaki poziv na „ravnotežu“ i „odgovornost“ predstavlja deo šire strategije i pokušaj da se usmeri američka politika u trenutku kada se menjaju odnosi snaga između SAD i Rusije. Upravo zato, ova poseta mora da se čita u istom ključu kao i raspad OPEC-a, izlazak UAE, kriza u Ormuskom moreuzu i promene unutar OPEC+ kao deo jedne iste, duboke transformacije svetskog poretka. Ali glavna stvar se odvija iza kulisa. Zakleti saveznici ne funkcionišu na osnovu emocija, već na osnovu interesa. Zbog toga njihovi javni nastupi gotovo nikada ne odražavaju stvarne dogovore. Ono što se govori pred kamerama služi stabilizaciji javnosti, ono što se dogovara u privatnim razgovorima određuje pravac istorije. Da bi se razumela današnja geopolitika, potrebno je razdvojiti ta dva nivoa deklarativni i stvarni. Rivalstvo između Britanije i SAD počelo je još krajem 19. veka, kada su SAD počele da preuzimaju ekonomsku inicijativu. Do 1920-ih, Sjedinjene Države postaju kreditor Britanije, što je bio jasan znak promene odnosa moći. Tokom Drugog svetskog rata, zajedničkim delovanjem SAD i Rusije (tada Sovjetskog Saveza) uništena je britanska imperijalna struktura. U narednoj deceniji, finansijski sistem imperije je konačno slomljen. Međutim, Britanija nije nestala kao faktor. Ona se transformisala iz vojno-teritorijalne sile u finansijsko-institucionalnu silu. To znači da danas deluje kroz bankarske sisteme, pravne norme, investicione fondove i mreže uticaja, a ne kroz direktnu kontrolu teritorija. S druge strane, SAD su preuzele ulogu globalnog vojnog i ekonomskog garanta sistema. Ova podela uloga je ključna. Britanija upravlja strukturama, SAD obezbeđuju silu! Zbog toga njihov odnos nije klasično savezništvo, već funkcionalna podela moći. Kada govorimo o Evropi, mora se jasno reći da cilj Londona i Vašingtona nije jaka i nezavisna Evropa. NJihov interes je Evropa koja je dovoljno stabilna da ne izazove krizu, ali dovoljno slaba da ne postane samostalan geopolitički centar. „Bregzit“ je bio upravo instrument te strategije da se Britanija formalno povuče, ali je zadrži uticaj bez odgovornosti! Najveća opasnost za taj model bila bi reorganizacija Evropske unije u funkcionalan, kompaktni blok koji bi mogao da vodi nezavisnu politiku, uključujući i normalizaciju odnosa sa Rusijom. U tom slučaju, Evropa bi postala treći pol svetske moći. Upravo zato se takav scenario sprečava. NATO u tom kontekstu ima jasnu ulogu da održava zavisnost Evrope od američke vojne zaštite. NATO nije samo vojni savez, već politički mehanizam koji ograničava samostalnost evropskih država. Bez NATO-a, Evropa bi bila prinuđena da sama definiše svoju bezbednosnu politiku što bi neizbežno dovelo do dijaloga sa Rusijom. Ukrajina je ključni instrument u tom procesu. Ona nije centar konflikta, već sredstvo za održavanje konflikta. NJena funkcija je da spreči bilo kakvo približavanje Evrope i Rusije. Zbog toga se konflikt održava na nivou koji nije dovoljan da izazove globalni rat, ali jeste dovoljan da onemogući stabilizaciju. Kada je reč o Trampu, važno je napraviti jasnu razliku između stila i suštine. NJegova retorika može delovati kao odstupanje od tradicionalne američke politike, ali suštinski cilj ostaje isti očuvanje američke dominacije. Međutim, njegov pristup manje intervencionizma, više direktnih dogovora otvara prostor za taktičke kontakte sa Rusijom. To ne znači savez, već privremeno poklapanje interesa u određenim situacijama. SAD i dalje deluju po principu koji je formulisao Truman održavanje ravnoteže kroz sprečavanje da bilo koja sila postane dominantna. To znači da će SAD podržavati slabiju stranu u konfliktu, kako bi se održala ravnoteža. Bliski istok je prostor gde se razlike između Britanije i SAD najjasnije vide. Dok Britanija pokušava da očuva svoj uticaj kroz finansijske i političke veze, SAD deluju direktnije, koristeći vojnu i bezbednosnu infrastrukturu. UAE u tom kontekstu igraju dvostruku ulogu za Britaniju su partner i baza kapitala, a za SAD instrument za upravljanje regionalnim procesima. Izlazak Emirata iz OPEK treba posmatrati upravo u tom svetlu. OPEK je bio mehanizam kolektivne kontrole cene nafte. Napuštanjem tog sistema, Emirati pokazuju da prelaze na strategiju individualnog delovanja. To znači povećanje proizvodnje bez ograničenja, direktno pozicioniranje na tržištu i veći manevarski prostor u odnosima sa velikim silama. Ova odluka slabi sposobnost OPEK-a da kontroliše tržište i povećava ulogu velikih sila, pre svega SAD. Raspad Evropske unije nije u interesu ni Britanije ni SAD ali samo ako bi se dogodio prerano. Ako bi se EU raspala pre velikog konflikta, došlo bi do odliva kapitala ka anglosaksonskim centrima, slabljenja evropske industrije, ali i jačanja Rusije. Zato se Evropa održava u stanju kontrolisane zavisnosti. U okviru tog sistema, uloge su jasno podeljene Evropa finansira, Britanija koordiniše i SAD obezbeđuju vojnu i tehnološku podršku. Ova struktura je vidljiva u ukrajinskom konfliktu. Kralj Čarls III svojim javnim nastupima šalje signale američkoj političkoj eliti. Pozivanje na Magnu kartu nije istorijska referenca, već podsetnik na principe ograničenja vlasti. To je indirektna poruka u kontekstu unutrašnjih političkih borbi u SAD. Istovremeno, britanska elita se priprema za period nakon Trampa. Fokus se postepeno pomera ka novim političkim akterima, kao što su Gevin NJusom i DŽ. D. Vens. To pokazuje da se dugoročne strategije ne vezuju za pojedince, već za strukture. Zaključak je jasan i precizan savremeni svet funkcioniše kao sistem kontrolisanih odnosa, a ne kao sistem stabilnih saveza. Britanija deluje kroz strukture, SAD kroz silu, Evropa kroz zavisnost, Rusija kroz otpor i Bliski istok kroz energiju. Nafta, finansije i bezbednost su tri ključna instrumenta tog sistema. Ko kontroliše ta tri elementa kontroliše i tokove globalne politike. Sve ostalo je narativ. Alžir potvrđuje svoju posvećenosti dosledno i čvrsto ostaje uz OPEK i OPEC+, koje vidi kao osnovni okvir za obezbeđivanje stabilnosti na globalnom tržištu nafte. Ova pozicija nije samo formalna, već predstavlja jasan signal da deo proizvođača i dalje veruje u kolektivni mehanizam upravljanja tržištem u trenutku kada se taj mehanizam nalazi pod najvećim pritiskom od svog nastanka. Istovremeno, OPEK+ će na svom narednom sastanku razmatrati povećanje kvota za proizvodnju nafte bez učešća UAE. Planirano je povećanje od 206.000 barela dnevno, pri čemu se isključuje udeo Emirata od 18.000 barela. Ovaj detalj otkriva suštinu trenutka sistem formalno funkcioniše, ali više nije celovit. Organizacija nastavlja da donosi odluke, ali bez jednog od svojih ključnih aktera, što unosi strukturnu nestabilnost u sam mehanizam kontrole.
Paralelno sa tim, tržište šalje snažan signal. Cena nafte raste iznad kritičnih nivoa. Brent dostiže 126 dolara, VTI 110 dolara. Razlog nije ekonomski već geopolitički. Zatvaranje Ormuskog moreuza i pripreme za novu eskalaciju unose rizik koji direktno utiče na tržište.mOrmuski moreuz ponovo postaje ključna globalna tačka rizika. Kroz ovaj uski pomorski koridor prolazi oko 20% globalnih zaliha nafte, kao i značajan deo petrohemijskih sirovina. Svaka pretnja pomorstvu u ovom regionu vrlo brzo prestaje da bude lokalni problem i postaje globalni ekonomski faktor. Tržište trenutno ne procenjuje samo skok cene nafte, već i čitav lanac posledica rast troškova transporta, poremećaje u snabdevanju i povećanje troškova industrijske proizvodnje širom sveta. Treba isključiti mogućnost rata cenama nakon izlaska Emirata, u uslovima nestašice takav scenario nema ekonomsku osnovu. Potražnja značajno premašuje ponudu, velike količine nafte ne dolaze na tržište, a neravnotežu dodatno produbljuju logistički problemi na Bliskom istoku. Visoke cene podstiču potrošače da traže alternative, što dugoročno ugrožava naftnu industriju.
Međutim, činjenica da Saudojska Arabija i Rusija još nisu razgovarale o odluci Emirata pokazuje da se unutar sistema pojavljuju ozbiljne pukotine. U istom kontekstu, Kazahstan je izjavio da ne namerava da napusti OPEK+. Još 2025. godine, Kazahstan je bio jedan od najvećih prekršilaca kvota, sa proizvodnjom od oko 1,74 miliona barela dnevno u odnosu na dogovorenih 1,51 milion. Tokom ove godine, Kazahstan će morati da kompenzuje prekomernu proizvodnju. To dolazi u veoma nepovoljnom trenutku, jer u uslovima visoke cene nafte smanjenje proizvodnje predstavlja direktan ekonomski gubitak. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da su u naftnom sektoru zemlje aktivni međunarodni konzorcijumi kao što su Chevron, Shell i ExxonMobil, koji imaju značajan uticaj na ključne projekte Tengiz, Kašagan i Karačaganak. Ovi projekti čine više od 60% ukupne proizvodnje, što znači da država nema potpunu kontrolu nad sopstvenim resursima. U međuvremenu, odluka UAE da napusti OPEK i OPEK+, koja stupa na snagu 1. maja 2026. godine, predstavlja prelomni trenutak. Abu Dabi ovaj potez objašnjava dugoročnom strategijom i promenom energetskog profila, ali suština je jasna radi se o prelasku sa kolektivne discipline na individualni suverenitet. Ova odluka označava duboku strukturnu promenu u globalnom energetskom sistemu. Ona nije izolovan događaj, već signal raspada modela u kojem je mali broj država mogao da kontroliše tržište i upravlja cenama. Na njegovo mesto dolazi sistem u kojem dominiraju nacionalni interesi, geopolitički pritisci i energetski suverenizam. Cena nafte ulazi u novu fazu. Kratkoročno raste zbog geopolitike. Srednjoročno može pasti usled povećanja ponude. Dugoročno će dominirati nestabilnost. Tržište će sve više reagovati na političke odluke, konflikte i logističke poremećaje. U tom sistemu, Srbija ima potencijal da postane važan energetski čvor. Iako nema značajne resurse, njen geografski položaj omogućava razvoj tranzitne i logističke uloge. Ključ će biti u diversifikaciji izvora, infrastrukturi i političkoj ravnoteži. Izlazak Emirata iz OPEK-a tako predstavlja više od ekonomskog poteza. On označava prelazak sa globalističkog modela koordinacije na suverenistički model delovanja. Svet ulazi u novu fazu. Era kontrolisanih cena ustupa mesto eri kontrolisanih rizika. Izlazak Emirata je prvi domino.
Sve što sledi biće određeno odnosom energije, geopolitike i moći. Jer nafta više nije samo resurs. Ona je instrument globalne kontrole. U takvom sistemu, Srbija nema luksuz da bude pasivan posmatrač. Upravo suprotno mora da deluje kao svestan i racionalan akter. Prvo, kroz jasnu diversifikaciju energetskih izvora, bez ideoloških ograničenja, vodeći se isključivo nacionalnim interesom. Drugo, kroz ubrzano jačanje infrastrukture skladišta, transportnih koridora i prerađivačkih kapaciteta kako bi se pozicionirala kao regionalni energetski čvor. Treće, kroz održavanje političke ravnoteže između Istoka i Zapada, uz izbegavanje svakog oblika strateške zavisnosti. I konačno, kroz razvoj sopstvenih analitičkih i bezbednosnih kapaciteta koji će omogućiti da se procesi poput ovih ne samo prate, već i predviđaju. Jer u svetu koji nastaje, ne pobeđuju najveći, već oni koji razumeju. A razumevanje počinje upravo tamo gde se završava ono što se javno govori u prostoru iza kulisa, gde se zaista odlučuje o energiji, novcu i moći.
Izvor: Pravda
