СТРАДАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ДАНАС
Како год да се окрене и где год да се упру очи, данас највише страдају православни. У земљама православних невоље су и несреће небивале.
Погледајмо редом, од Блиског Истока и древних патријаршија. У Јерусалимској Цркви, најстаријој од свих помесних Цркава, од Израела, поред осталих, страдају и православни Арапи ( они што се на Велику суботу, кад силази Благодатни Огањ, радују више од свих ) – у Гази, у којој су древне светиње наше вере, остало их је, по сведочењу самог патријарха јерусалимског, негде око шест стотина. У Антиохијској Цркви, од 2014. наовамо, злочиначки џихадисти кољу и убијају православне хришћане Сирије, руше им светиње и олтаре. Између Русије и Украјине води се братоубилачки рат, а с обе стране гину људи исте вере и исте крви. И много, премного се крви лије, а НАТО сатанисти сеире. Нацистички режим прогони канонску Украјинску Цркву, и не дозвољава приступ моштима Светих угодника Кијево – Печерских ( један владика је, ових дана, рекао – не бојте се што се људским силама за Лавру више ништа учинити не може; сада ће се сами свеци борити против укронациста -крстоломаца). У Грузији западопоклоници покушавају да сломе отпор једног древног православног народа који брани своје хришћанске вредности. Криза је у Грчкој, чија је власт потпуно вестернизована и спроводи вољу западних окупатора; криза је у Румунији, где НАТО империјалисти спречавају да на власт дођу родољуби. Криза је у Београду, у коме хаос који не престаје призива ко зна какву несрећу на Србију. И, наравно, НАТО сатанизам је кренуо да, после векова пуних свенародне жртве, укине Републику Српску, и потчини је Великој Лажи која би да, како рече Бодлер, у једном зеву сав свет да прогута.
ДОК СТРАДАМО, НА ПРАВОМ ПУТУ
Па ипак, борба се наставља. По томе што правоверни страдају, јер су Црква Распетога ( али и Васкрслога ), знамо да смо на правом путу. Јер је одлика праве вере и народа који су је примили да страдају. То је наша борба непрестана, и бивање могућим оног немогућег.
Нудећи читаоцима књигу „Бањалука под Сунцем правде: србовање на Крајини љутој“, подсећам и себе и читаоце – народ српски с оне стране Дрине столећима је православан, па зато и крстоносан – светлоносан. ( О томе, у наставку, одломци из књиге бањалучког свештеника Светислава Давидовића и текста Васа Глушца, да се види и памти). Није Србин Кулинов и Твртков никакав јеретик богумил, него светосавац и правоверник, о чему сведоче и његови владари и његове цркве и олтари и његове књиге и мраморје, које су, да би прикрили чији су, назвали „стећцима“. Нећемо да кукамо – Српска је стварност, и ми смо живи, шта год да се дешава. Срби не могу нестати док год историја траје – древан смо историјски и библијски народ, Нови Израиљ. Зато, како још пре тридесетак година записа Матеј Арсенијевић у свом тексту „Амерички мир и битка за православље“:“Нека непријатељи Крста и даље нападају и зло чине говорећи да чине добро, а ми ћемо да бранимо Крст и да се бранимо како знамо и умемо, а нашу тврду причу зна Бог. Нека они граде њихов поредак против Христа, а ми ћемо да бранимо наш поредак са Христом и за Христа. Са њима је насиље безакоња, са нама је сила Православља. Па шта коме Бог да, а ми верујемо да је са нама Бог и Његова правда. Окренимо се насупрот Западу, духнимо и пљунимо, не на Запад као такав, већ на његово цивилизацијско духовно-политичко зло и недела. Одрецимо се западног бога овог света и свих недела његових, и исповедимо веру и сједињење са Христом као Богом и Царем царева, Чији Други Долазак и Победу чекамо.“
Бог је Жив, и жива ће бити душа наша.
Нека живи Бањалука са Крајином, и сва Српска, и сви Срби где их има.
Господе, благослови!
ИЗ КЊИГЕ БАЊАЛУЧКОГ СВЕШТЕНИКА СВЕТИСЛАВА ДАВИДОВИЋА „СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ( ОД 960. ДО 1930.)“
ЗА ВРЕМЕ ПРВИХ БАНОВА
У Босни и Хуму већ је за банова Борића и Кулина (као и за владања њихова савременика рашкога великог жупана Стевана Немање) надвладао утицај православне источне цркве са словенским богослужењем, јер папин посланик Јован de Casamaris пише 1203 год. Иноцентију III ово: ""Noveritis praetera, quod in Regno Bani Culini de Bosna non est nisi unus episcopatus, et episcopus modo mortuus est. Si posset fieri quod aliqius Latinus ibi ponertur.." (Осим тога да знате, да у држави босанског бана Кулина нема већ само једна епископија, и сад је управо умро епископ. Ако може бити, да се ту постави какав Латин). Из тога се види, да је све до 1203. године био у Босни само један епископ и да су већ тада њезини епископи и свештеници били за источни обред и словенско богослужење. Папе нијесу могле прегорити Босне и Хума не само из вјерских разлога, него и зато што би изгубиле и јурисдикцију над њима, а из политичког егоизма помагали су им и мађарски краљеви. Тако је настала у Босни и Хуму огорчена борба између источно-православне цркве, којој припадаше сав народ заједно са скоро свима својим владаоцима и властелом, и странаца-римокатолика, који се појавише у тим крајевима тек од те борбе, а она није била ништа друго него хајка на православну цркву, или како је римокатолици називаху "патаренску" да оправдају своја крвопролића и пустошења. У тој борби, и за напријед споменутих размирица архиепископа спљетског и дубровачког за превласт над црквом у Босни, појавила се је самостална православна босанска црква између 1190 и 1199. г., кад је Кулин бан са својом породицом и 10 000 најугледнијих поданика прекинуо сваку везу с папама. Стога је историја Босне нарочито од почетка XIII стољећа До 1463. г. - историја борбе и источне и западне цркве у томе крају српског народа; у тој борби, може се рећи, постала је босанска држава, у њој је живјела и пропала.(...)
МАТЕЈ НИНОСЛАВ
Матеју Нинославу и при крају владања пријетила је опасност од мађарских сплетака због "патаренства", али њега и Босну овај пут спасоше Монголи својом навалом на Угарску, те Бела IV остави на миру босанског бана, који умире 1250. г. као вјеран син источне цркве. (...)
ИНКВИЗИЦИЈА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
(...) Папа Бонифације VIII 1298. г. уводи поново у Босни и другим српским крајевима инквизицију, која је у Босни, под заштитом угарских краљева изазивала само вјерске трзавице и оружане сукобе. А авињонски папа Јован XXII тужи се 1319. г. бану Младену Шубићу на прогонства, управо уништавање, римокатоличког свештенства и рушења цркава у Босни, што их чине "патарени". То потврђује, да се римска црква није дотле могла у Босни учврстити, али то је било и узрок, што је мађарски краљ Карло Роберто ударио на Босну заробио Младена, кога је наслиједио бан Стјепан Котроманић II (1322-1350), син Стјепана Котромана I и Јелисавете, кћери Драгутинове.(...)
КРАЉ ТВРТКО
Угарска ни том приликом није постигла за се каква већег успјеха, па кад је Лајош ратовао с Литвом и Мљецима, бан Твртко потпуно се ослободи мађарског туторства, и "желећи и хотећи учврстити пријесто својих родитеља" (Немањића), као праунук краља Драгутина, "оде у српску земљу" гдје се круниса у Милешеву на Гробу Св. Саве, 1376. г., "сугубим вијенцем", те се по примјеру српских владалаца називаше "по милости Господа Бога краљ Србљем, Босни, Приморју, Хлмеци земљи, Дољним Крајем, Западним Странам, Усори, Соли, Подрињу и к тому". У тој титули набрајају се сви крајеви тадашње Босне. Даље каже краљ Твртко: "и потом начех с Богом краљевати и правити престол српскије земље, желаје падшаја са ваздвигнути и разоршаја се укрепити".(...)
СВЕШТЕНСТВО У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
O животу свештенства може се рећи, на основу историјских споменика, да се је одликовало побожношћу и пожртвовањем у гоњенима за вријеме римокатоличких навала. Оно је било искрен пријатељ и савјетник оних владалаца који су вољели вјеру и отаџбину; свештеници су често били њихови изасланици ради преговора с Дубровником, Мађарском и другим државама, а дједови и гости, као патријарси и епископи у Србији, присуствовали су државним саборима[43]. Народ је такођер био необично одан својој "босанској" цркви, слушао њезине заповијести и бранио је са самопожртвовањем; волио је пред јачом силом оставити земљу него ли своје се вјере одрећи.
(...)
НАДГРОБНИ СПОМЕНИЦИ
И на надгробним споменицима босанске властеле и других знатних особа налази се обично знак крста и ријечи: "Ва име Отца и Сина и Светога Духа", а највише су ти споменици код православних цркава, у гробљима уз њих или недалеко од њих. Те средњовјековне споменике с крстовима и натписима народ и сад зове грчким или старовјерским, нарочито у оним крајевима Босне и Херцеговине, гдје су сами римокатолици. Значајан је овај натпис на споменику госта Мишлена у Пуховцу: А се лежи добри господин гост Мишленко му бише приредио по уредби Аврам свое велико гостољубство. Господине добри када придеш прид Господа нашега Исуса једнога спомени и нас своих рабов.
НИСУ БОГОМИЛИ, НЕГО ПРАВОСЛАВНИ
Што се види из свега тога, јасно је: босанска црква није била богумилска, патаренска и јеретичка, него источно православна, а с правом истиче Глушац у својој расправи, да нико у Босни за вријеме њене самосталности или за сеоба из ње у друге крајеве нигдје и никада није забележио какве богомиле или какве патарене, и да их је било, споменути би били бар гдје у домаћим изворима, или код страних писаца послије 1463. год. Име "патарени", којим су особито Дубровчани у својим латинским исправама називали свештенство и вјерне босанске цркве, значило је исто што и православни хришћани, а та су имена мијешали и римокатолички мисионари. Стога објективно каже Vid Vuletić Vukasović: "Konavljane je pokatoličila republika dubrovačka pa Ston i Rat, a i sada se kaže, da su Oraćani i Stonjani bili pravoslavni, te su ih misionari, po ondašnjem običaju, prozvali bogomilima ili patarenima.“ Фрањевци су патаренима називали православне од свог доласка у Босну, из које их је, 1344. г. ради пропаганде - и опет против "патарена" (!) - позвала у Стон дубровачка влада. Мајков такођер вели, да су римокатолици под именом "манихеја" и "патарена" често разумијевали све православне у Босни. Православне и патарене мијешају и средњовјековни римокатолички писци, а то су чинили и Мађари, да оправдају своје навале и претензије на Босну као заштитници римокатоличке вјере. Упада у очи, да Мађари нити говоре о патаренима нити дижу на њих крсташких ратова за вријеме краља Твртка I (од 1376 до 1391. г.), кад је Босна била најмоћнија и кад се је уплетала у мађарске ствари (у Хрватску и Далмацију). Међутим, босанске вјерске прилике тада бијаху исте као и прије. Папе су биле крво информисане о вјерском стању у тој земљи, али им то није сметало, да покушају остварити своје тежње за влашћу. По мишљењу ученог епископа дра Ник. Милаша разлика између "босанске" и остале православне цркве била је само формалног карактера и у споредним питањима, највише у устројству и богослужењу, дакле и по његову увјерењу и "босанска" црква била је православна; то мишљење најбоље одговара истини и слаже се с домаћим изворима. И Милаш вели, да су се у говору и писању западних мисионара мијешале ријечи "богомили" и "патарени" са ријечима православни, источни хришћани. Тако се је Милаш сложио с Петрановићем, који је правилно ријешио питање босанске цркве, а одбацио погрјешно мишљење свију оних историка, које су завели на криви пут страни тенденциозни извори, или нијесу познавали домаће босанске. Назив "патарени" (тај израз као ни ријеч "богумили" не налази се ни у једном домаћем извору, што је од велике важности), који су Дубровчани као римокатолици употребљавали за вјерне босанске цркве. Глушац тумачи њеним вјеровањем о исходу св. Духа само од Оца, - ех Patre, које је осудила западна црква на спљетском сабору 1059. г., на коме је због славенског богослужења и тога православног учења св. Методија прогласила јеретиком, а "босанска" црква као источна није никад признавала додатак "Filique". Не заборавимо, да су словенске апостоле св. Ћирила и св. Методија њемачко-латински свештеници још у IX вијеку називали јеретицима, а папе Хадријан II и Јован VIII прогласише их за православне. Па ипак су ти апостоли остали за спљетски сабор (у XI стољећу) - јеретици. Осим тога Дубровчани су увијек разликовали босанске посланике свештенике од посланика - свјетовњака, јер су ове латински називали "laici" а прве "patareni" да их разликују од босанских фрањеваца, које су звали "fraters", како се они и сад називају. И претсједник базелског сабора (1431-1447) кардинал Иван Стојковић преко дубровачког вијећа позива босанскога краља Стјепана Твртка II и великаше Сандаља Хранића и Радослава Павловића (уз српског деспота Ђорђа Бранковића) ради сједињења источне и западне цркве, јер је Стојковић добро знао као научњак и рођени Дубровчанин, да су и босанска и српска црква по вјери једна и иста источна православна црква.
СРБИ СУ У ЦРКВИ ОД ИСТОКА
Гностици, манихејци и павловци, масалијани, бугарски богумили, бабуни, западни патарени, катари и албигенези одбацивали су православно хришћанско учење о Св. Тројици, ваплођењу, страдању, васкрсењу и вазнесењу Христову с правим људским тијелом, нијесу признавали Св. Богородице и светитеља ни старозавјетних пророка, презирали су тајне, крст, иконе, мошти, заклетву, нијесу имали молитава за душе умрлих, цркава као мјеста за богослужење нијесу градили, нити су признавали јерархије с три степена као ни празника и светих, па ни крсног имена. Богумилска наука била је дуалистичка, а у вјерском учењу босанске цркве и њених крстјана нема ни спомена о борби Михаила-Христа с братом Сатанаилом, нити о презирању материје као створа злог духа (ср. повељу војводе Павла Радиновића од 25. маја 1397. г. у којој Христа назива "јединородним" сином Божјим; Miklosich, Monumenta serbica стр. 229). А као што смо видјели из босанских повеља, Хвалова рукописа и тестамента госта Радина, како и по знацима и натписима надгробних споменика, старима црквама, црквинама и гробљима уз њих, још од почетка ХIII стољећа до 1463. г. (од Кулина бана до смрти краља Стјепана Томашевића), босанска црква, којој и покрај крсташких ратова и колебања владалаца припадаше огромна већина народа у Босни и Хуму (или "Херцеговини" од времена херцега Стјепана Вукчевића, 1448. г., непрекидно и тврдо се држала свега онога, што су горе поменути источни и западни јеретици одбацивали. Овдје напомињемо, да су босански крстјани са симпатијом дочекали православног цара Душана, кад је 1350 и 1351. год. ратовао са баном Стјепаном Котроманићем, који се је тада вјерски колебао (Klaić, Poviest Bosne, стр. 139), а против римокатоличке најезде увијек су се очајно и сложно борили. Из свега тога овај је закључак: босанска црква учила је исто што и српска и остале автокефалне православне цркве; њихови осјећаји били су исти.
ВАСО ГЛУШАЦ: ПРАВОСЛАВНИ, А НЕ БОГОМИЛИ
ДОЊИ КРАЈИ СУ БОСАНСКА КРАЈИНА
Данашња Босанска Крајина, која се у средњем веку звала Доњи Краји, била је насељена искључиво члановима „босанске цркве." То се лепо види из повеља босанских владара, који су у тим крајевима некој властели поклањали жупе и села. Те жупе и та села била су насељена члановима „босанске цркве", јер се она изричито спомиње као чуварица и заштитница тих владарских дарова. Тако на пр. бан Степан Котроманић и синовац му бан, а касније краљ, Твртко поклањају некој властели поименице многа села у Доњим Крајевима, која и данас постоје и то у срезовима: Кључком, Санском, Варцарском, Јајачком, Бугојанском, Котор-варошком, Бањалучком и Тешањском. Готово иста села понављају се и у повељама краља Стефана Томаша. Дакле та села која се спомињу у повељама 14. и 15. века не само да и данас постоје, него су и данас у великој већини случајева насељена православним елементом. Пре за време босанске самосталне државе становници тих села били су припадници „босанске цркве," што се јасно види из горе споменутих владарских повеља. А ако се запитамо, да ли су данашњи становници тих села потомци оних старих становника из времена 14. и 15. века, односно, да ли су данашњи православни Срби у тим селима потомци оних припадника „босанске цркве," — држим да се може под сигурно одговорити, да у већини случајева јесу. Као разлоге за то, наводим ово: да су по освојењу Босне од стране Османлија ти припадници „босанске цркве" листом прешли на ислам, уверен сам, да би данас у свима тим селима становници били исламске вере, јер их османлијска управа не би терала са њихова поседа, па место њих доводила и насељавала православне Србе и то, како хоће неки бивши званични аустро-мађарски историчари — чак из Србије. (...)
ИМЕНА СЕЛА
Погледајте само карактеристична и необична имена села, која се спомињу још у првој половини 14. века, па и данас-постоје под тим истим именима. На пример : Пећи, Присјека, Козица, Саница, Бравско, Пишћеница, Сриједа, Врбљани, Добрња, Чечава. Сва ова наведена села и данас су насељена искључиво православним Србима.
ТРАДИЦИЈА МУСЛИМАНА
А међутим сва традиција босанских муслимана староседелаца, словенског порекла, — чисто је православна. Они на пр. и данас, као муслимани, на неки начин светкују неке православне свеце као: Илин-дан, Ђурђев-дан, Огњену Марију и т. д. Може се рећи, да готово нема муслиманске куће, у којој се на неки начин не прославља Ђурђев-дан. Сетимо се само на тај дан оних излета по околици вароши, кићења кућних и авлијских врата цвећем и милодухом, везања љуљашки, па девојачког свирања уз хармонике и веселог певања по цветним башчама и воћњацима. Све оно, што весели млада срца православних Срба, кад осване Ђурђев-дан, — то исто видимо и на лицу муслиманске младежи. Па је ли то случајно ? Ја лржим да није. Остали су то обичаји од старине, па се чувају и данас.
Осим тога у по некој старој муслиманској породици сакривале су се и чувале иконе крснога имена, а још и данас у неким породицама живи традиција, ко су им били њихови православни прадедови. Тако на пр. Ризванбеговићи приповедају, да су потомци Ивана и Ђурђа Црнојевића, а муслиманска породица Опијачи у селу Црнићима, у столачком срезу, поносе се тиме, што потичу од старе херцеговачке властеоске породице Милорадовића. Пре десетак година био је још у животу неки Хамза Опијач, који би обичавао рећи, кад би пролазио покрај старе средњовековне православне цркве на Ошанићима код Стоца: „Ово је задужбина мојих дједова!" Традиција каже, да је ту цркву подигао Храбрен Милорадовић.
Дакле и традиција, где је има, православна је, а не богомилска.
КО ЈЕ БРАНИО И БРАНИ ВЕРУ
Па би ли било могуће, да баш без икаква трага нестане тако јаке и организоване „босанске цркве", која се кроз неколико векова борила и бранила против насртаја римских папа и угарских краљева? Не, апсолутно није могуће. Та црква живи и данас. Њу сачињавају и чувају православни Босанци и Херцеговци, који су је чували и бранили и у средњем веку.
Извор: Правда
