Пише: Владимир Димитријевић
ГОВОРИТИ ИЛИ ЋУТАТИ
Морам признати – све ми је теже да се борим са лавиринтским околностима лудог времена у коме живим. Између осталог, и сам сам крив: већ више од три деценије бавим се писањем и јавним радом, па ми се многи обраћају са захтевима да се огласим. Изјашњавам се кад ме позову; претерано – чини ми се. А ипак не могу да ћутим кад ме неко ( човек ) или нешто ( ситуација ) прозове. Грех многоговорљивост с једне и грижа савести сдруге стране. Не знам шта ме више мотивише. Тако је и сада. Опет не могу да ћутим.
Поводом мог текста објављеног на „Правди“ 13. марта, као и после неких јавних наступа, добио сам разне коментаре. И овај, који наводим у наставку текста, јесте један од њих, очито настао у гневу после примене неког страшног средства против мирно окупљених људи у суботу 15. марта...Против људи који су одавали почаст погинулима у паду надстрешнице у Новом Саду прошле године.
Студенти су питали несрећника чији је режим употребио „звучни топ“ ( што је, авај, постало могуће јер је дотични постао „свемогући“ пошто је, уз помоћ својих западних ментора, суспендовао Устав Србије и извршио државни удар ), то јест истог онога који је маскиран у председника Србије ( легалног, али заиста нелегитимног ):“Ко сте Ви?“ Јер нису могли да верују да је на њихову љубав и жељу да Србија прогледа неко одговорио сатанистичким оружјем („несмртоносним“, кажу) за разбијање демонстрација.
Мирних, мирних, мирних...Ненасилних, ненасилних, ненасилних...
Протеста у име правде, литија у име Бога Правде. Литија предвођених иконама, кад већ није било епископа и свештеника.
ГНЕВНО ПИСМО
Пише ми, после свега, један пријатељ, гневан на став врха СПЦ исказан у недељу 16. марта:“Запањен сам чињеницом да је српски патријарх, у својој беседи у другу недељу Великог поста, уместо да каже да су студенти она четворица из јеванђељске приче тог дана, они што су прокопали кров да болесника спусте пред Христа ( студенти су, својим крсним ходом, болесну Србију довели и ставили пред Христа ), причао како деца треба да се врате у клупе, у школе и на факултете, и да „блокирају зле помисли“. То се десило пошто је психопата Вучић, којга је Синод одликовао 2019. орденом Светог Саве, употребио неко страшно оружје против окупљених, неко електромагнетно ђаво ће га знати шта, и тиме изазвао телесне озледе и направио хаос који је могао да се претвори у стампедо и погибију стотина људи. Употреба тог ђаволизма десила се у близини породилишта у улици Народног фронта. Ни једне једине прекорне речи патријарх српски није упутио злотвору коме је власт важнија од свега. Као, патријарх је за испуњење студентских захтева, али не зна јесу ли испуњени, а зна да студенти треба да се врате у клупе ( макар то биле и робовске клупе на галији, да веслају у Вучићевој лађи ка вртлогу српског самоуништења ). Је ли могуће да смо добили ћације у мантији, и да средиште треба да им буде у Пионирском парку, а не у Пећкој патријаршији?“(1)
Већ сам у прошлом тексту написао – не сматрам да сам побожнији и родољубивији од било ког свештеног лица у СПЦ, па, наравно, ни од патријарха. Болно сам погођен чињеницом да младе људе који се се, на онако величанствен и катарзичан начин начин, сабрали у Београду, није имао ко од епископа – макар и не било патријарха - да дочека, и да их очински загрли и поучи. Запањен сам чињеницом да је београдски надбискуп Ладислав Немет студентима написао и рекао више од наших архијереја:“Ваша храброст и одлучност да се борите за правду и праведност знак су наде и вере у бољу будућност Србије.“(2)
И не могу, стварно не могу да нешто не запишем, па макар да грешим, макар да не видим пуну истину. Нарочито после употребе страшног оружја против мирног и на свеопште добро спремног народа на Тргу Славија у Београду. (3) То оружје ми је доказало да је у Србији завладао кловнократски тоталитаризам, звани ЋАЦИЗАМ. Режим и његови ЋАЦИСТИ, црнокапуљаши, нису могли да студентима и народу опрфосте мир и љубав, па су им ударили на мозак и слух. Бог види, и, ако се не покају и не уразуме, платиће им. А Бог не плаћа сваке суботе, али плаћа!
Јер, ударили су на правду и Бога правде, Коме пева српска химна!
Окосница овог мог текста је размишљање мог пријатеља, писца и мисионара, Жељка Перовића у тексту „Још једном о студентском вапају за правдом“.(4)
ПРАВДА ЈЕ ИКОНА
Перовић каже:“Сваки хришћанин а најпре патријарх, митрополит и епископ, требао би да чезне за овоземљаском истином и правдом, да их поштује и целива као што поштује и целива икону у свом храму или дому. Јер овоземаљска истина и правда, за којом данас чезну српски студенти у својој држави, јесте тајанствена икона божанске правде, икона Бога који је постао Човек.“(4)
Такво схватање правде као основе постојања било је кључно не само код хришћана, него и у древној Јелади.
У свом огледу „Темис и Дике – Правда у грчкој митологији“ Исидора Фирст је истакла:“Полазило се од претпоставке да је правда достижна само онима који познају и говоре истину те је, у том смислу, од самог настанка почивала на (још увек важећем) нераздвојивом дуалном основу који је подразумевао сједињење права и морала. Неправда се дефинисала као оно што је супротно од правде. Појам правде је обухватао и неопходне карактерне особине појединаца или друштва, првенствено врлине частипоштења и здравог разума. Хеленски митови и закони античких богова, стога, немају само теоретски значај, већ и практичну вредност која се огледа у уградњи идеје апсолутне правде и универзалног реда у правно, политичко и филозофско стваралаштво. У раној грчкој култури и поезији, правда се означавала специфично вишезначним старогрчким терминима themis и dike, који су у најширем смислу персонификовали космички ред, природно право и законитост. Изрази темис и дике су се истовремено користили у општем означењу правде (било људске или божанске), етичких вредности, праведности, реда, закона, судског поступка и добрих обичаја. Представљали су, са једне стране, богиње (Темиду и њену ћерку Дике) које поседују божанску мудрост и знање о праву и, са друге стране, метафоре пожељних правних и етичких вредности.“(5)
Тако су нас учили стари Грци.
СРБИ И ПРАВДА
Битијно схватање правде, облаговешћено Христом и Црквом, основа је светосавског Номоканона, који је један од темеља Српства.
Законоправило Светога Саве су „књиге староставне“, којима се обраћамо Богу Правде, да од пропасти штити све нас, заувек. Од Законоправила трајна је српска вера да „правда држи земљу и градове“.
У поговору Законоправила истиче Свети Сава: „…Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге, зване номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језика; сада пак заблисташе, то јест, протумачене су и благодаћу Божјом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући разумном светлошћу, и од греха избављајући. Сваки пак учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или други ко има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге - ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити…“
Миодраг Петровић нас подсећа: “Овакво казивање потврђује да је српски народ свестан не само колико је повезан са византијским правом, већ и да је сачувао пуну самосталност, самодржавност, самоцрквеност. Законоправило је старије од Душановог законика (1346. и 1349. године) око 130 година. Пуну важност је, међутим, задржало и после обнародовања наведеног законика. У Српској православној цркви се све до данас сматра званичним правним кодексом.“
Законоправило је дело које је Свети Сава годинама преводио и приређивао, припремајући аутокефалију Српске Цркве. Он је узео све што је вредно из ромејске правне традиције, величанствено синтетисане у Јустинијановим кодексима, али се освртао и на наше обичаје и околности, прилагођавајући све што је требало прилагодити. Када је 1219. добио аутокефалију Српске Цркве, сваком од новохиротонисаних српских владика могао је у руке уручити овај зборник у коме се, поред правила Светих Апостола, Васељенских и помесних сабора Цркве, нашло и грађанско законодавство.
Средњовековна држава је била правна држава. И наши студенти су тим путем кренули, објавивши га у својим прогласима у Крагујевцу и Нишу.
БОГУ ЈЕ ДРАЖА ПРАВДА ОД РУКОТВОРЕНИХ ХРАМОВА
Перовић додаје:“Господу Исусу Христу је овоземаљска правда дража од свих велелепних икона и храмова, скупоцених црквених утвари и одежди. Он нигде у Јеванђељу не назива блаженим донаторе и задужбинаре, већ једино правдољубима и праведницима обећава своја вечна блага: „Блажени гладни и жедни правде“ „Блажени сте прогнани правде ради“ (Мт, 5).“(4)
Стево Лапчевић о хришћанском схватању правде у делу Владике Николаја каже:“Николај Велимировић који је склон да отелотворење правде у друштвеним и политичким системима види искључиво као еманацију духовног света који у обилковању материјалног налази један од доказа свог постојања, чиме однос између правде и друштва постаје однос „између смисла и написаних слова“. (...) Стварати друштво чије се установе усаглашавају са принципима правде, сматра Николај Велимировић, значи живети без страха и слободно, што је уједно и последица општег прихватања моралних закона чију исправност сведочи и социјални поредак. Његово непоштовање за собом повлачи консеквенсе које, ролсковским речником објашњене, нису нужно „добре“, али јесу исправне јер се спроводе у циљу заштите и обнављања правде.(...) У том смислу, праведан и моралан је онај који, занемаривши сопствено схватање добра, све што се око њега дешава тумачи искључиво правдом“ (6)
Такво схватање правде морало би да буде схватање сваког српског епископа. И сваки српски епископ том мером би требало да мери режим Александра Вучића, који сав почива на злу и неправди. Ко не верује, нека чита шта је тај режим починио овом народу од 2013. наовамо.(7) Ко ће, ако не наследници Светог Саве, да та злодела разобличи? Ко ће стати на страну правде и истине, ако не људи са панагијом на грудима? То што они као калуђери немају деце не значи да немају деце, него да су сва српска деца њихова. Време је да се то види.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Свештеник Јован Пламенац је написао оно што свим својим бићем осећам:“Ако хоће земаљску будућност, Црква мора за младима, да им понуди Господа, управо оног који је три године, ходећи земљом у тијелу, проповиједао нама људима. Не да им га намеће, него да им га понуди. Дакле, јеванђељског Господа, оног који је у Светом причешћу и чија је рука над сваким човјеком, на слободу му да ли ће да је се прихвати, не овог моделираног нашим учењем и фалсификованог нашим лагодним животом. Господ им је дао личносну слободу и само кроз њу Га могу прихватити, не ни нашим лицемјерјем ни римокатоличким прозелитизмом. За своју социјалну слободу они су се већ побринули. Ми им само качимо тегове на живот који им предстоји. Ми смо ти тегови.“(8)
Ко ово не схвата, ништа није схватио. Ко ништа није схватио, ништа није предузео. Ко ништа није предузео, нема чему да се нада у доба које долази. А нарочито се не може надати Христу, Коме би мио онај младић што Му је пришао и питао га шта да ради да наследи живот вечни.
Нема још много времена за размишљање и опредељивање. Стуб србијанског ћацизма, који је показао да је кадар да крене на децу, ако се не покаје, биће спреман да сатре читаву Србију због свога малог прста.
Али, као што има реч у Писму:“Жив је Господ, и жива ће бити душа наша“. Деца која су устала за правду су душа Србије.
УПУТНИЦЕ ( 19.3.2025. године )
2. nova.rs/vesti/drustvo/beogradski-nadbiskup-ladislav-nemet-studenti-protest-15-mart-skupstina/
3. stanjestvari.com/2025/03/17/slobodan-maldini-krivicno-delo-masovnog-ubistva-u-pokusaju/��
4. https://znamenje-pirot.blogspot.com/2025/02/blog-post_20.html
6. doi.fil.bg.ac.rs/pdf/journals/rit/2022-38/rit-2022-20-38-1.pdf
7. stanjestvari.com/2025/03/12/svedocanstvo-delovanja-vucica-i-sns-protiv-srba-i-srbije/
Извор: Правда.рс
