МОЛБА ЗА ОПРОШТАЈ И ЈЕДНО ПОДСЕЋАЊЕ

Пре било чега, молим за опроштај што се усуђујем да своје мишљење нудим на начин који нешто тражи и захтева. Нисам ни бољи,  ни побожнији, од било ког Србина православног, а камоли од српских архијереја и свештеника, али ме душа боли, а савест налаже, да напишем ово што ће читалац прочитати. Једноставно, ствари су отишле предалеко, а Велики пост је, и ове године, доба великих искушења и за Србе и све православне. 
Погледајмо око себе: Руси крваво страдају на фронту ( и као Руси и као Украјинци – то је, авај, народ исте вере и порекла, у рату који траје и односи на стотине и хиљаде жртава сваког дана и месеца ), вернике Украјинске Православне Цркве гоне, отимају им храмове и манастире они који служе НАТО нацизму, хришћане у Сирији кољу као јагњад већ деценију и по ( сада нарочито (1) ), православних у Гази остало је око шест стотина, у Румунији не дају  народу да бира свој пут ка слободи, у Грчкој су сукоби између власти и народа који тражи правду због погибије младих људи у железничкој несрећи, на Косову и Метохији Србе тлаче и протерују, настоје да укину Републику Српску.

Мислимо ли да је све то неповезано? Чак и да је неповезано у умовима земаљских слугу пакла ( а није, јер врхушка њихова на масонској застави има паролу „Ред из хаоса“ – прво праве хаос, па онда заводе свој ред у име пропасти ), ђаво је тај који  гони Цркву од Истока, и народе православне. И то се мора имати у виду пред оно што нас чека у Београду.

А чека нас велико окупљање српске младости, студената и народа који им верује, са циљем да Србија постане слободна, човечна и правна држава, у којој нам, ни симболички, ни стварно, надстрешнице неће падати на главу, и у којој ће победити правда чији је Бог Онај што Му се у химни Србије обраћамо.

СРПСКА ЦРКВА У ДОБА МИЛОШЕВИЋА 

Наравно да Црква не треба да се меша у политику, али не треба ни да ћути кад сматра да су народни интереси угрожени од стране власт имајућих, који би да на тој власти остану по сваку, па и најстрашнију, цену, цену узајамних сукоба и обрачуна, којима се крај не би назирао, а које би сви српски непријатељи највише волели. 
Сетимо се да врх Срспке Цркве није ћутао, и да је глас дизао сасвим недавно.  

Још у децембру 1990. Православље, новине Српске патријаршије, објављују текстове јеромонаха Атанасија Јевтића (касније епископа) и ђакона Радована Биговића, касније свештеника, професора Богословског факултета СПЦ, где се политичка атмосфера у Србији назива неподношљивом. Поводом демонстрација опозиције 9. марта 1991, опет се чује критички глас јеромонаха Атанасија, који подржава опозицију, а критикује власт.

Ванредно заседање СА Сабора СПЦ у јануару 1992. доноси саопштење по коме „ничије погодбе са носиоцима власти у Србији, која нема мандат да иступа у име читавог Српства, или са органима југословенске федерације, или са командујућим структурама југословенске војске, не обавезују српски народ као целину, без његове сагласности и без благослова његове Матере, Православне српске Цркве“. Патријарх Павле својом беседом подржава Видовдански сабора Демократског покрета Србије ( ДЕПОС ), који тражи од Милошевића да одступи, а беседом га, у име патријарха Павла, затвара митрополит Амфилохије.

Пролећно заседање СА Сабора, 1993. доноси Меморандум СПЦ, који осуђује владајуће партије у Србији и Црној Гори као наследнице комунистичке методологије. Оне, сматра Сабор, не допуштају демократски дијалог, нити дају Цркви место које јој припада. Представници Цркве, на челу с патријархом, подржали су и скуп ДЕПОС-а и студентске протесте јуна 1992. У листу Православље појављује се текст у коме се власти у Србији пореде с Турцима: „Иако такви владају Србијом, Срби их не могу сматрати својим, јер Србијом су дуго владале и османлије, па то није значило да су српски државници“.

И СА Сабор СПЦ 1993. тражио је да режим одступи и преда власт бољима. Сабор је осудио и прекид односа СР Југославије са Републиком Српском 1994, а чуле су се и анатеме против оних који постављају границе на Дрини. СА Сабор СПЦ у јесен 1995. повлачи потпис патријарха Павла са документа којим се Слободану Милошевићу даје овлашћење да преговара у Дејтону, сматрајући да је он српске интересе издао.

Врх Српске цркве подржава захтеве опозиције и студената у току демонстрација 1996/1997, када један владика, митрополит Амфилохије, са студентима дува у пиштаљку и пробија полицијски кордон. На Савиндан 1997. патријарх Павле води литију која пробија полицијски кордон, и представља увод у одступање Милошевића од непопустљивог става и признавање резултатата покрадених локалних избора. 

СА Сабор СПЦ 1998. инсистира да власти у Србији немају право да преговарају о Космету са Западом. Од средине 1999. до 5. октобра 2000. врх СПЦ је за смењивања Милошевића: 15. јуна 1999. појављује се „захтев Синода“ да „актуелни председник државе и његова влада у интересу народа и за његово спасење поднесу оставке како би нови људи прихватљивији за домаћу и међународну јавност преузели одговорност за свој народ и његову државу“.

Уочи избора 2000. године СА Синод СПЦ позива представнике власти да не застрашују народ који жели да „по својој савести изабере власт која ће бити призната од свих у земљи и ван ње“.
Тако је било. 

ШТА ОЧЕКИВАТИ ДАНАС

На ово подсећам, али не очекујем од данашњег епископата овакав поступак кад је актуелна власт у питању – околности су другачије, ставови различити, мишљења самих архијереја вишеструко противстављена. Надам се само једном: да ће епископи и свештенство српско изаћи на улице Београда да спрече сукоб који може постати увод у ко зна какве српске несреће. Само то. И то је више него довољно.

  Дана 15. марта 2025. године пастири Српске Православне Цркве треба да, као заштитници и чувари свога народа, буду са њиме на улицама наше мученичке престонице да се не би десило нешто што наши непријатељи прижељкују – а то је проливање братске крви, и страдање невиђено. После свега што смо, у ових тридесетак година доживели, питање је да ли бисмо и ово преживели. 

Црква Српска, преко свога клира, може и сме и мора да буде заштитница народа од погибије.  

То је већ и било. 

Године 1997, на Савиндан, патријарх српски Павле повео је литију која је пробила полицијску блокаду пред студентима, и после које се ситуација смирила, а донет је тзв. „Специјални закон“ којим су признати резултати локалних избора, покрадених од стране Милошевићевог режима у јесен 1996. 

КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛА САВИНДАНСКА ЛИТИЈА 1997. ГОДИНЕ 

О томе је оснивач Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду, чувени прота Љубодраг Петровић, говорио:“Тај 14/27. јануар 1997. остаће дубоко у сећању свих људи који су учествовали у величанственој и потресној светосавској литији, а било их је преко триста хиљада, као и у сећању оних који су са својих прозора гледали бескрајну и достојанствено тиху поворку православних Београђана. То није виђено у протеклих педесет година. Мене је, као свештеника, и све нас свештенике који смо учесвовали у литији, тај догађај, то чудо потресло, јер смо видели да наш Српски народ није мртав и бездихан народ, већ да је жив народ, али да су потребни и услови и вођство да његова вера и снага, његов живот, избију на површину. То чудо Божије са српским Београдом се збило баш на Светога Саву, српску славу, 1997. када је благословом и мудрошћу Његове Светости Патријарха Павла, та неумрла вера и снага народна избила на површину, покуљала је из дубина народне душе, васктрсла је из  бездана у који су је бацили безбожници који су хтели да је заувек сахране. Сада се види да Српски народ не може бити сахрањен, да је Српски народ жив у Христу, да почиње његово духовно васкрсење“.(2, 189-190)

 Прота Љуба је истакао да су у литију учествовали пре свега млади, студенти и учници, али и Београђани који су се три месеца борили за оно најбитније, истину и правду. Тада су, вођени птаријархом Павлом, казивао је отац Љуба, „Срби прогледали, видели да Српска Црква светли, да је Српска Црква чуварка истине, чуварка правде, љубави, мира и једине истинске слоге у нашем народу.“(2,190) То је, по оцу Љуби, било чудо којим је Бог доказао да није заборавио Србе:“Требало је само видети како је народ са достојанственим одушевљењем и љубављу клицао својој Цркви, своме Патријарху и свештенству.“(2,190)

Дивна успомена и мудра опомена! 

ЈЕДНОМИСЛИЈЕ У РАЗЛИЧИТОСТИ

Тако данас о студентима у Цркви мисле сви који свом народу добро мисле, чак и ако се нека њихова мишљења оштро разликују. Једни кажу:“Студенти су наша будућност, а наша дужност је да их с љубављу и разумјевањем, чак и у случају да негдје гријеше, упућујемо ка Истини, а не да их одбацујемо и омаловажавамо. Једино таквим приступом можемо очувати јединство, слободу и достојанство сваког човјека, што је суштина православне вјере и етоса наше Цркве и светосавске аксиологије.“(3)

Други веле:“(...) Овде се ради о испуњењу писане молбе оних студената који су кренули према Нишу, и који су упутили молбу свештенику у Крушевцу да присуствују светој Литургији и причесте се, да целивају иконе и да буду испраћени кађењем и звонима. Све им је то било удовољено као онима који су нам се у својој писаној молби представили речима „Ваша духовна деца“! Према томе, жељу наше духовне деце ја сам као надлежни архијереј испунио, и то са свешћу да се ради о нашој деци и да су наши храмови отворени за њих, баш као и за све друге људе које храмови привлаче.“ (4)

Зато је патријарх Порфирије ових дана говорио:“Нека би Бог дао да никада не буде мржње међу нама, да се не зацари насиље у наше душе и међу нас и да никада не видимо једне друге као непријатеље“. (5)

Донета је одлука да се сваког петка у Београду служи акатист Пресветој Богородици за мир у нашем народу.(6)

Када све то знамо, сасвим је логично ( јер је логосно, Логосом Христом ) да патријарх, епископи и свештеници у суботу, 15. марта 2025, буду на улицама Београда да, како рече својевремено патријарх Павле, не дође до неке „неумесности“. 

Тог дана се, сасвим у складу са речју Светог Јована Кронштатског да нема места за случајност у царству Свемогућег Бога, слави чуварка руске државе и свих православних, Мајка Божја Державнаја, која се Русији и свету јавила у часу када је пала царска власт, и када је почела да се, све брже, пред човечанством открива тајна антихристовског безакоња. 

ЈАВЉАЊЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ ДЕРЖАВНЕ

Икона Мајке Божије „Державнаја” била је јављена руском православном народу 2./15. марта 1917. године на дан уклањања са престола цара мученика Николаја Александровича. Ускоро је целу Русију облетела вест да се управо тог дана у селу Коломенском код Москве десило јављање нове иконе Мајке Божије, која је названа „Державнаја”, јер је Царица Небеска на тој икони била насликана као Царица земаљска.

Нова икона се појавила на следећи начин: сељанка из Броницког среза, Жирошкинске области, из села Починки, Јевдокија Андрианова, која је живела у насељу Перерви, имала је два сновиђења: прво 13. фебруара и друго 26. фебруара.

13. фебруара Андрианова је чула тајанствени глас: „Има у селу Коломенском велика црна икона. Треба је узети, очистити и нека се људи моле.”

Као верујућу жену овај тајанствени догађај ју је подстакао на појачану молитву за добијање јаснијих указивања воље Божије.

Као одговор на молитву, 26. фебруара Андрианова сања белу цркву, и у њој величанствено на трону седи Жена у Којој својим срцем признаје и осећа Царицу Небеску, премда не види Њен свети лик.

Андрианова иде у село Коломенско: 2. марта, пред причешће, кренула је из Перерве код настојатеља беле цркве у Коломенском. Кад је видела Вознесенску цркву одмах је у њој препознала исту ону цркву коју је видела у сну.

Настојатељ цркве је био свештеник отац Николај (Лихачов). Дошавши у његову кућу, Јевдокија му је испричала о својим сновима и замолила за савет како да поступи. Отац Николај се спремио да служи вечерњу и позвао је Андрианову у цркву. Тамо јој је показао све старе иконе Богомајке, које су се налазиле на зидовима и у иконостасу, али она ни у једној од њих није налазила сличности с иконом коју је сањала. Тада је, по савету црквењака и једног парохијанина, који је наизглед случајно баш тад свратио, отац Николај почео усрдно да тражи свуда: на звонику, на степеништу, у спремишту, и на крају, у подруму. Тамо је у црквеном подруму, међу старим даскама, крпама и ритама, у прашини, пронађена велика уска стара црна икона. Кад је опрана од дугогодишње прашине, сви присутни су угледали изображење Мајке Божије, Која величанствено седи на царском престолу у црвеној царској порфири на зеленој постави, с венцем на глави и скиптром и державном (куглом) у рукама. На Њеним коленима се налазио Богомладенац Који благосиља. Поглед тужних очију Богомајке био је строг, оштар и моћан.

Јевдокија Андрианова је с великом радошћу и сузама пала ничице пред иконом Богомајке, молећи оца Николаја да одслужи молебан, јер је у тој икони препознала ону коју је видела у сну. Вест о јављању нове иконе на дан одрицања цара од престола 2. марта 1917. године пронела се по околини, дошла је до Москве и почела је да се шири по целој Русији. Много се богомољаца стицало у Коломенско, и испред иконе су била јављена чуда исцелења телесних и душевних болести, као што о томе сведоче људи који су добили помоћ. Икону су почели да возе по околним храмовима, фабрикама и заводима, остављајући је у Вознесенској цркви само недељом и о празницима.

Руски народ је по читавој Русији почео да се моли пред „Державном” иконом Мајке Божије и икона се у многим пресликаним видовима [копијама] јављала у руским храмовима. Били су написани акатист и канон у част ове иконе.

После прослављања „Державне” иконе Јевдокија Андрианова је почела да прикупља новац за оков за новојављену икону. И кад га је сакупила одлучила је да оде у Дивјејевски манастир да се помоли и да замоли за благослов за стављање окова. Овде се поново удостојила јављања Мајке Божије, Која јој је рекла да врати новац који је прикупила: сад не треба стављати оков на Њену икону, јер ће ускоро у Русији скидати окове са свих икона.

Прошло је неколико година и најстрашнији прогони су се обрушили на главу поштовалаца ове иконе по целој Русији. Биле су ухапшене хиљаде верујућих, стрељани су аутори акатиста и канона, а саме иконе су однете из свих цркава…

И Державна Мајка Божја је сачувала Русију – комунизам је пао, а народ се враћа Христу. 
Русија се, а и сви ми с њом ( нарочито ми, Срби, којима је Свети цар мученик Николај био велика заштита и утеха ), моли Пресветој Богородици за спасење. 

ШТА ЈЕ НАМА ОСТАЛО?

Свима нама, православним Србима, остало је оно најважније – да се молимо Богу и светима, и Небеској Србији нашој, да у суботу не дође до несреће и крвопролића. А молитве су многе и разне. Рецимо, молитва за умножење љубави (7), па Часном Крсту ( 8 ), па за молитвено правило за спасење српског народа (9), па акатист свим Светим Србима (10). Ту је и псалтир, и све што је Црква нама дала на молитвено коришћење за лично и саборно спасење. У суботу ујутру треба отићи на Свету Литургију, и молити Великог Архијереја Христа да нас спасе од пропасти, кадити свој дом и улице градске, да се одагна сила демонска. 

И да пред нама буде Свети Сава, коме се молимо и молимо:“О, свештена главо, преславни чудотворче, Светитељу Христов Саво, српске земље првопрестолниче, чувару и просветитељу, а свих хришћана добронадежни пред Господом заступниче, Теби припадамо и молимо се: дај нам да будемо учесници љубави Твоје према Богу и ближњима којом је душа твоја за живота испуњена била. Озари нас истином, просветли ум и срце наше светлошћу Божанствене Науке. Научи нас да по примеру Твоме, љубимо Бога и ближњега свога и заповести Господње непогрешиво да испуњавамо, да будемо и ми чеда Твоја, не само по имену, него и по целом животу свом. Моли се, Свети Архијереју, за Свету Православну Цркву и отаџбину Твоју земаљску, која Те увек са љубављу поштује. Погледај милостиво на сваку душу верних Твојих поштовалаца, који траже милост и помоћ Твоју. Буди над свима у болестима лекар, у јадима посетилац, у бедама и невољама помоћник, а у часу смртноме милостиви покровитељ и заштитник, да се помћу Светих Твојих молитва удостојимо и ми грешни да задобијемо вечно спасење и наследимо Царство Небеско. Да, Свече Божији, не постиди уздања нашег, које на тебе чврсто полажемо, него нам  укажи твоју многомоћну заштиту, да славимо и појимо дивнога међу светима својима, Оца и Сина и Светога Духа, свагда сада и увек и у векове векова. Амин.“

Молитвама Светог Саве и Небеске Србије наше, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и нас и децу нашу. Амин. 

УПУТНИЦЕ ( 13.3.2025. ГОДИНЕ )

1.https://spc.rs/sr/news///13501.patrijarh-srpski-porfirije-uputio-pismo-podrske-patrijarhu-antiohijskom-jovanu.html
2. Протојереј – ставрофор Хаџи –Љубодраг Петровић: Вера је божанска сила у човеку/ Чланци, беседе, разговори, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско – карловачке, Београд, 2010. 
3. eparhija-zahumskohercegovacka.org/poziv-na-postovanje-studenata-odgovorno-izrazavanje-i-izvjestavanje/
4. www.eparhijakrusevacka.com
5. spc.rs/sr/news/patrijarh//13453.patrijarh-porfirije-da-nikada-ne-bude-mrznje-medu-nama,-da-se-ne-zacari-nasilje-u-nase-duse-i-medu-nas.html
6. lat.rt.rs/srbija-i-balkan/133465-porfirije-veliki-post-akatist-
7. svetosavlje.org/molitva-za-umnozenje-ljubavi/
8. www.pravoslavna-srbija.com/molitve/molitva-casnome-krstu/
9. svetosavlje.org/molitveno-pravilo-za-spas-srpskog-naroda-osobito-na-kosovu-i-metohiji/
10. https://www.molitvenik.in.rs/akatisti/akatisti_svetima/akatist_svim_svetim_srbima.html

Извор: Правда